Macedonian Albanian Croatian Dutch English French German Italian Portuguese Russian Spanish

Службена тајна 6дел

Službena tajna, šesta epizoda

...Veći broj pripadnika DB-a je, prema saznanjima "Insajdera“, bio upućen na poligrafski test povodom ubistva premijera Srbije. Neki od njih su pali na testu, ali su podaci o tome do danas ostali strogo čuvana tajna. Sve to ukazuje na činjenicu da Služba, bez obzira na sve zločine i bez ikakvih pravih reformi, živi i preživljava svaku vlast...

Pomirenje između Demokratske stranke, čiji je predsednik Zoran Đinđić ubijen 2003. godine, i SPS-a, čiji je predsednik bio Slobodan Milošević, dogodilo se samo osam godina posle demokratskih promena i pet godina posle ubistva premijera Srbije.

- Optuženi Milorad Ulemek, optuženi....

Zorana Đinđića, prema prvostepenoj presudi, ubili su pripadnici JSO-a, jedinice koju je stvorio Slobodan Milošević, a koja je, kako se ispostavilo, služila za ubistva političkih protivnika i obavljanje prljavih poslova. I pored toga što je u vreme Miloševića stvoren sistem koji ubija i pljačka sopstvene građane, predstavnicima stranke koja je srušila taj režim nije bio problem da građanima objasne da je vreme da sve zaboravi. Predstavnici LDP-a upadljivo su ćutali na potpisivanje deklaracije o pomirenju, a na gradskom nivou pružaju manjinsku podršku koaliciji SPS-DS. U Srbiji je nastupilo nacionalno pomirenje i pored toga što nikada ni politički ni krivično nisu odgovarali mnogi koji su odgovorni za politička ubistva, za pljačku države i građana i za državni šverc, uz pomoć kojeg su se obogatili dok je Srbija propadala i bila sve siromašnija.

Poslednja konferencija za novinare premijera Vlade Srbije Zorana Đinđića (27. februar 2003. godine):

"Sada se nalazimo u jednoj interesantnoj i, ja se nadam, perspektivnoj fazi borbe protiv organizovanog kriminala, u kojoj jedna karika koja nam je uvek nedostajala se pojavljuje, a to su insajderi. Znači, ljudi koji su spremni da, pod institucijom zaštićenog svedoka ili bez toga, da svedoče kao učesnici o određenim krivičnim delima, koji bi mogli onda da dovedu do razjašnjavanja velikog broja teških krivičnih dela. U toku je formiranje specijalnog javnog tužilaštva. Ja očekujem dosta od toga jer je to prvi put jedan efikasan instrument, koji je primeren problemu. Ono što je činjenica je da mi nemamo dovoljno čvrstih dokaza da bismo potvrdili nešto što se u javnosti zna, a to je da neki ljudi se, koji su bili u Službi ili jesu delimično u nekim delovima Službe ili poznaju neke ljude iz raznih službi, da se oni bave krivičnim delima. Ja sam optimista u pogledu toga i očekujem da će narednih deset ili petnaest dana se tu nešto konkretno i dešavati. I uostalom izvesna nervoza koja se oseća u krugovima organizovanog kriminala nam daje razlog za optimizam jer ne bi bili nervozni kada ne bi videli da se nešto opasno po njih dešava."

Veza politike, službi i kriminala nikada nije prekinuta. Oni koji su tokom 90-ih ubijali za Državnu bezbednost za uzvrat su dobili mogućnost da vode unosne poslove i budu zaštićeni od interesovanja policije i tužilaštva. Željko Ražnatović Arkan, koji je krajem 80-ih počeo da, kako ste čuli u ovom serijalu, ubija za tadašnji DB, kasnije je samo nastavio isti posao. Željko Ražnatović Arkan jedan je od najboljih primera koliko je bila jaka veza između kriminala, politike i DB-a. Od vođe navijača Crvene zvezde, komandanta paravojne formacije "Tigrovi“, koji su ratovali na prostoru bivše Jugoslavije, postao je vlasnik kockarnica, poslastičarnica i benzinskih pumpi. Kada se ’95. godine oženio pevačicom Svetlanom Ražnatović, svadbu se prenosile televizije, a na proslavi se okupilo mnogo političara, ali i kriminalaca.

"Insajder“ je došao do ekskluzivnih fotografija sa svadbe Željka Ražnatovića Arkana. Slavko Mijović, poznat kao Mija Pijuk, koji se sa Arkanom znao još od formiranja Srpske dobrovoljačke garde, kada je pozvan da se pridruži. Mija Pijuk držao je kockarnice, uvozio garderobu, bavio se građevinskim poslovima u vreme kada nikakvih pravila nije bilo. Ubijen je 19. oktobra 2004. Ubistvo do danas nije rasvetljeno.

Arkanov kum bio je Milan Đorđević Bombona, specijalizovan za posebne zadatke, koji je, kako se osnovano sumnja, u beogradskom podzemlju obavljao poslove za Arkana. On je, prema istim izvorima, radio i za DB. Ubijen je 11. marta 2001. Ubistvo do danas nije rasvetljeno.

Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, prema tvrdnjama medija, bio je saradnik Službe od početka 90-ih, a bavio se i trgovinom narkoticima. Istragu o njegovima poslovima radilo je više evropskih policija. U Srbije je optužen za podsticanje ubistva u kafiću sportskog centra "Olimp“ ’95. godine. Danas je na slobodi.

Za Andriju Draškovića moglo se čak i u sudnicama čuti da je bio blizak Radomiru Markoviću, da je ima čak i službenu značku Službe bezbednosti. Italijansko tužilaštvo optužilo ga je za trgovinu narkoticima. Sudi mu se za ubistvo Zvonka Plećića 2000. i on se nalazi na slobodi.

Na Arkanovoj svadbi bio je Milorad Vučelić, tada čovek od velikog poverenja Slobodana Miloševića, koji je u to vreme bio na čelu državne televizije. On je danas vlasnik nedeljnika „Pečat“.

Na Arkanovoj svadbi tako je bio i Ivica Dačić, tada član Izvršnog odbora SPS-a i portparol stranke. Danas on je potpredsednik Vlade Srbije i ministar policije.

Premijer Srbije, Zoran Đinđić ubijen je 12 marta 2003. godine. Posle četiri godine suđenja prvostepenom presudom na ukupno 378 godina zatvora osuđeni su pripadnici JSO-a Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i pripadnici "Zemunskog klana“. Sudskim postupkom nisu otkriveni inspiratori, nalogodavci niti je ispitana uloga i odgovornost službi bezbednosti u ubistvu premijera.

Po zakonu je tajna služba do kraja 2002. godine imala obavezu da radi procenu bezbednosti premijera Srbije. Posle toga taj deo prešao je u nadležnost MUP-a. Međutim, činjenica je da se niko od njih ni posle nekoliko pokušaja ubistva nije bavio procenom ugroženosti premijera Srbije Zorana Đinđića, iako su na to primorani i zakonom. I pored toga do danas niko od njih nije pozvan na odgovornost niti je bilo ko zbog toga krivično odgovarao. Pitanjem odgovornosti Službe i MUP-a za ubistvo premijera jedino se tokom akcije "Sablja“ 2003. godine, ali potpuno nezapaženo u javnosti, bavila Komisija za ispitivanje propusta u obezbeđenju premijera, čiji je predsednik bio Žarko Korać.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Pitanje koje mi Vi postavljate ja sam sebi mnogo puta postavio i ja nisam pravnik, ali ipak sam nešto naučio o pravima. Pitanje je glasilo da li je to samo nebriga ili tu ima kriminalne neodgovornosti. Moje mišljenje je da je u tome bilo kriminalne neodgovornosti iz... Meni je žao što na osnovu našeg izveštaja Tužilaštvo nije pokrenulo krivične postupke protiv nekih ljudi koji su to zaslužili. Da li sam jasan? Znači, ja ne mislim da su oni to možda namerno, ja to ne znam. Ja verujem da većina nije namerno propuste napravila u obezbeđenju Zorana Đinđića, ali po mom mišljenju, tužilac treba da podnese krivične prijave. To su trebali takođe da budu procesi protiv nekih ljudi što nisu uradili svoj deo posla. Zanimljivo je da apsolutno nijedan proces nije ovakav, kako bih rekao, se desio već jednostavno neki ljudi smenjeni su sa položaja, što to ne staje ništa, koliko ja znam, čak nisu ni izbačeni iz MUP-a ili iz BIA. Znači, prosto su ostali na mestima na kojima su, samo je pet ljudi smenjeno. Meni je to i danas neobjašnjivo. Npr. smenjen je načelnik policijske stanice Zemun, kome je Šilerova ulica pripada po nadležnosti. A zašto nije podneta krivična prijava protiv njega, ako je to na njegovoj teritoriji bilo, a možda je bilo elemenata? Nemojte me terati sad da otvaram te teme jer i s njim smo razgovarali. Znači...

B92: Dobro, Vi ste u izveštaju zaključili da je neophodno da se sprovede unutrašnja istraga.

Žarko Korać: Katastrofalni... U MUP-u i BIA to je odbačeno. Vlada je...

B92: Zbog čega?

Žarko Korać: Ne znam. Ne znam. To je odbačeno, pitajte... Očigledno su svi želeli da se to završi.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999. savetnik načelnika RDB 2001: Onda je to veliki propust jer u Službi je tada postojao čitav jedan segment rada koji se zove, koja se tada, u to vreme zvala 6. uprava Resora državne bezbednosti, koja je bila nadležna ne samo za fizičku, nego i za kontraobaveštajnu zaštitu visokih državnih funkcionera.

B92: Znači da su po zakonu i u okviru svojih obaveza imali, morali to da rade?

Vlada Nikolić: Da, u tom periodu, negde se menjao taj podzakonski akt i mislim da je negde u tom periodu to prelazilo u ingerenciju MUP-a, a sad više ne mogu tačno da se setim kada to.

B92: Dobro, ali niko nije radio procenu bezbednosti?

Vlada Nikolić: Pa, to je veliki propust i uopšte je smešno da se sve završilo tako da je jedinu odgovornost poneo šef obezbeđenja zgrade Vlade Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Problem što oni nikakve obaveštajne podatke nisu dobijali, a obaveštajne podatke nisu dobijali prvo zbog toga što je postojala ta reorganizacija nesrećna BIA, pa je obaveštajni deo izdvojen i onda su... Policija je štitila Đinđića, a nije dobijala nikakve podatke od obaveštajne službe. Drugo, nikada niko za to vreme nije radio tu bezbednosnu procenu Zorana Đinđića. Svi su rekli, i ja sam čitao sam materijale, da je 90 do 95 posto zaštite jedne ličnosti - obaveštajna zaštita. Znači, da vi doznate da neko sprema atentat. Znate, uvek su upečatljivi ovi bodigardovi, ovi čuvari, crne naočare, pištolji, snažni mladići, ali to je jedna iluzija. Oni su u stvari samo taj poslednji prsten, ako sve propadne. Ne potcenjujem ja te ljude, oni časno žrtvuju svoj život, ali glavna zaštita je obaveštajna.

Obaveštajne zaštite nije bilo, ali zbog takvog propusta niko nikada nije pozvan na odgovornost. Promenom zakona od decembra 2002. godine, za bezbednost premijera Srbije bio je zadužen MUP. Do tada je to bilo u nadležnosti tajne službe. Međutim, zbog tog usklađivanja napravljena je praznina od nekoliko meseci, u kojoj zapravo niko nije bio nadležan za bezbednost državnih funkcionera.

Za proces prelaska poslova obezbeđenja državnih funkcionera iz BIA u MUP bio je kao glavni koordinator, odlukom Dušana Mihajlovića, zadužen radnik BIA Zlatko Ratnić, koji tada prelazi u MUP. Sa procesom se odugovlačilo iz nepoznatih razloga. Probijeni su zakonski rokovi i sve je usklađeno tek u februaru 2003. Zlatko Ratnić napustio je MUP, prema saznanjima "Insajdera“, zbog sukoba sa Mihajlovićem upravo zbog toga što se kasnilo sa preuzimanjem bezbednosti državnih funkcionera i 2004 postao je glavni čovek za obezbeđenje u kompaniji "Delta“.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Na nesreću, promenjen je zakon naš u unutrašnjim poslovima i formiran je BIA, koji pripada Vladi, a MUP je, kako bih rekao, dobio zadatak zaštite ljudi, formira jedno posebno odeljenje. I sad je bio problem što su oni koji su obezbeđivali Zorana Đinđića odjednom ostali da vise. Nikakve podatke nisu dobijali od MUP-a, a oni teoretski više nisu pripadali ni Državnoj bezbednosti, odnosno BIA, a BIA, Državna bezbednost, pošto nije obezbeđivala nije nikakve informacije, nikada dala MUP-u, o tome da je Zoran Đinđić ugrožen... I to je osnovni problem. Znači, oni koji su trebali da štite Zorana Đinđića su nama sve vreme govorili, ne ulazeći u to... To su ljudi koji su uglavnom njega obezbeđivali dok je bio jedan od lidera opozicije. Oni su nama svi, apsolutno, ako su u nečem bili konzistentni, oni su nama rekli: "Nikada nikakav podatak nam niko nije rekao o tome da je Zoran Đinđić ugrožen. Mi smo to", kaže, "na ulici morali da slušamo, po kafićima, a nikada zvanično iz MUP-a nije došlo..." Pardon, iz BIA njima: "E, Zoran Đinđić je ugrožen".

Bogoljub Milosavljević, profesor uporednog prava: Moje prvo očekivanje je bilo da ministar policije tadašnji podnese ostavku jer krajnje je logično, u Srbiji su ostavke ministara unutrašnjih poslova, recimo u 19. veku, podnosili i za manje događaje.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: To je bila "Sablja“, pretpostavljam da premijer Živković i Vlada nije želela da delom smene ministra, nešto da pošalje poruku u situaciji kada je država ugrožena, a bila je država ugrožena. (...) naravno moglo je da se dogodi da Dušan Mihajlović kaže "dajem ostavku zbog ovoga". Sigurno je jedno, da on će kroz ceo svoj život ići sa time da je on ministar unutrašnjih poslova kome su ubili premijera. Njegov odgovor će biti: "Pa, nisam ja kriv, ja mu nisam birao obezbeđenje. Zoran Đinđić nije bio sklon da sluša moje savete". Što je tačno, međutim. to, kako bih Vam rekao, nema nikakvog značaja, prosto, ti si bio na čelu MUP-a kada se to dogodilo i to je prosto nešto za šta ti imaš resornu odgovornost.

Jedan od pokušaja ubistva, za koji se znalo odmah, a kasnije se ispostavilo da ih je bilo još nekoliko, dogodio se 21. februara 2003. godine kod hale "Limes“. Kamionom je kolonu vozila, u kojoj se nalazio i premijer Zoran Đinđić, pokušao da namernim sudarom zaustavi Dejan Milenković Bagzi. Dok su pripadnici JSO-a i "Zemunskog klana“ u blizini, sa teškim naoružanjem, čekali da se kolona zaustavi, pa da ubiju premijera. Bagzi je uhapšen na licu mesta, određen mu je pritvor od osam dana, ali Vanraspravno veće 4. suda ukida mu pritvor četiri dana ranije. Bagzi je od tada bio u bekstvu sve do 2006. godine. Nadležne službe ni posle toga ne rade nikakvu procenu bezbednosti premijera Srbije.

Mesec dana pre ubistva Mirjana Marković odlazi u Moskvu, a Vojislav Šešelj predao se Hagu i prethodno poručio da će u Srbiji biti krvi do kolena. Posle niza afera u kojima je učestvovala i vojna služba i Služba bezbednosti, a o čemu ste videli sve u prethodnih nekoliko emisija, napravljena je atmosfera linča, koja je na kraju dovela i do ubistva premijera Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: I to je već sve spremljeno da te grupe, znaju da je Zoran Đinđić u stvari, kako bih rekao, čovek bez prave podrške i da on u stvari, kako bih rekao, na neki način je samo smetnja njima da vrate zemlju u stanje koje je bilo. I tada Zoran Đinđić i daje onu izjavu, koja je neka vrsta odbrambene izjave, koju su posle, kad je on ubijen, štampan je sutradan kao jedan mali poster, ne znam, "ako oni misle da će ubistvom mene da zaustave istoriju"...

B92: Sistem.

Žarko Korać: Sistem, da. I to je tačno, na kraju će Srbija biti demokratska država, ali to je, kako bih rekao, njegova krv je cena tog progresa i ne samo njegova.

U trenutku ubistva na čelu Službe bezbednosti su Miša Milićević i Goran Živaljević. Na pitanje zašto nije bilo obaveštajne zaštite i kako su dozvolili da dođe do atentata na premijera Srbije, tadašnji zamenik načelnika BIA Živaljević odgovorio je za "Insajder“ pisanim putem:

"Poslovi obezbeđenja predsednika Vlade, kao i svih drugih državnih funkcionera, izuzeti su iz delokruga rada BIA donošenjem Zakona o BIA, koji je stupio na snagu 1. decembra 2002. Od tada, pa do 10. februara 2003 trajao je proces preuzimanja i preraspodele radnika i sredstava, da bi potom punu nadležnost procesa rukovođenja, organizaciju posla i sva druga pitanja na temu obezbeđivanja funkcionera, pa i premijera, vršio MUP Republike Srbije. Shodno tome, Branislav Bezarević, učesnik u atentatu na premijera, nije bio radnik BIA već MUP-a, što se uporno ignoriše u gotovo svim pominjanjima Bezarevića.“

MUP Srbije u februaru preuzima poslove obezbeđenja državnih funkcionera, a početkom marta 2003. godine Jovan Prijić postavljen je za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. Od tog trenutka počinje sinhronizovana kampanja protiv Prijića da je bio član JUL-a. To nije bilo tačno, ali Služba bezbednosti takvu informaciju plasira kroz medije ne bi li i dalje opstruirali početak borbe protiv organizovanog kriminala. Sve se dešava u periodu kada Jovan Prijić uzima iskaz od svedoka-saradnika Ljubiše Buhe Čumeta, koji se nalazi u vojnoj bazi u Slovačkoj, gde je pobegao od Zemunskog klana. Dan pre ubistva premijera završeno je ispitivanje Čumeta i u dva sata noću Prijić se vraća u zemlju sa potpisanim iskazom, koji je tog trenutka validan za sud.

Nakon ubistva premijera, na traženje rukovodstva Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), BIA preuzima deo eksploatisanja mera prisluškivanja u akciji "Svedok“, što rezultuje lociranjem nekoliko pripadnika Zemunskog klana. Tadašnji zamenik načelnika BIA za "Insajder“ naglašava da je prvi put u istoriji početkom februara 2003. BIA ustupila prisluškivanje UBPOK-u MUP-a Srbije. On tvrdi da su posle pokušaja atentata na premijera Đinđića kod hale Limes dva radnika BIA pokušala da pomognu, ali su vraćeni iz gradskog SUP-a sa obrazloženjem da BIA nema šta tu da traži. Kasnije se ispostavilo da ih je vratio Slobodan Pažin, inspektor SUP-a, koji je zbog učešća u ubistvu Đinđića osuđen na sedam i po godina zatvora.

Na čelu vojne službe u trenutku ubistva je Aco Tomić. Služba bezbednosti na dan ubistva radi zbirni izveštaj o tome šta se sve dešava i taj izveštaj dostavlja članovima tadašnje Vlade Srbije. Oficiri Vojske Jugoslavije, prema izveštaju BIA, slavili su tog dana.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Mislim da je bio na Tari hotel i da izveštava neko, ne sećam se sad, nije bitno, imaju oni svoj način kako te saradnike označavaju, kako jedna grupa oficira crnogorskih na prolasku, tu je večerala i pevala je i kako im je šef sale došao i rekao: "Gospodo", baš tako, sećam se, piše rečenica, "gospodo, vrlo je neprijatno da pevate, danas je ipak ubijen premijer". A oni su rekli: "Zato mi pevamo što je on ubijen, a kad bude ubijen Milo Đukanović, tek ćemo onda da pevamo". Dakle, velika je iluzija da je cela Srbija ožalila Zorana Đinđića, ima ljudi koji su se jako radovali. Ovo je grupa oficira, da stvar bude tragičnija, to je još bila Vojska Srbije i Crne Gore. To Vam pokazuje s čim se nosio Zoran Đinđić. Dakle, mi znamo ljude koji su častili pićem druge ljude koji su to proslavili. Zorana Đinđića je strasno mrzeo taj jedan deo Srbije, koji nije mali.

Koraćeva komisija pokušala je da preko podataka vojne službe rasvetli kako je došlo do ubistva premijera Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Ja moram da kažem da je tada službu vodio, obaveštajnu, vojnu, pukovnik Stojanović i da smo mi njemu napisali pismo i tražili smo od njega da odgovori na prosto i jasno pitanje da li je Zoran Đinđić imao dosije u vojnoj službi bezbednosti. Morate znati da jednu ličnost može da prati više obaveštajnih službi i da onda je vrlo interesantno šta one vide. Odgovor koji imate priložen u dokumentaciji Komisije da ne postoji u vojnoj bezbednosti dosije Zorana Đinđića, što je nama bilo čudno, ali pukovnik je kategorički to rekao, znači, to je zvanično pismo. Znači, to nije njegovo privatno mišljenje "ne postoji".

Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije: Kada je u pitanju vojna služba bezbednosti, mi smo učestvovali jednim delom u razjašnjavanju ubistva, dakle, onim delom koji je nama bio dodeljen. U junu 2003. godine dostavili smo izveštaj, gde smo rekli da nismo imali saznanja o najavi atentata i gde smo rekli šta je rađeno, koji je deo naših poslova u razjašnjavanju ubistva.

Aleksandar Vasiljević, načelnik vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Ovde se stalno potencira da je vojna služba ta koja, kad bi se otvorile njene arhive, šta se tu sve ne bi našlo, od brigade kriminalaca o kojima je govorio neki bivši operativac Državne bezbednosti...

B92: Dobro, ali imali smo recimo primer da se načelnik vojne službe Aco Tomić 2003, 2002. godine u svom kabinetu viđa sa ljudima iz Zemunskog klana.

Aleksandar Vasiljević: Znači, niste mi dozvolili da dovršim onu rečenicu koju sam započeo. Izuzev dva načelnika uprave bezbednosti. Ja mislim da je... Do sada ih ima 16, ja sam po redu bio deveti. Nedeljko Bošković je bio deseti. On je imao kontakt sa kriminalcima i Aca Tomić je ušao nesrećno u taj susret, ali ne u operativno kombinovanje sa kriminalcima, ili iz ličnih nekih pobuda, poriva i interesa. On je uvučen u taj deo i primio čoveka kojeg mu je doveo komandant JSO-a.

B92: Kako mislite uvučen?

Aleksandar Vasiljević: Pa, uvučen je time što nije on tražio kontakt sa Dušanom Spasojevićem.

B92: Dobro, znao je ko je Dušan Spasojević. Čovek koji je načelnik vojne službe, viđa se sa njima u svom kabinetu?

Aleksandar Vasiljević: Problem je u tome samo ove vrste: da li je on o tome obavestio svog pretpostavljenog o tom kontaktu? Da su došli i da su razgovarali. Da je napravio jednu kratku belešku o tome, ja bih rekao, radi svoje sigurnosti, da se ne prave posle manipulacije da je on sa njima bio u nekakvom zločinačkom udruženju ili ne znam u čemu.

Prema saznanjima "Insajdera“, uloga vojne službe bila je mnogo veća nego što je to danas dokazano. Naime, u toku "Sablje“ makedonska služba odlučila je da organima Srbije ustupi podatke o prisluškivanju srpskog vojnog atašea u Skoplju. Prema prisluškivanim razgovorima, ispostavilo se da je Željko Petković čuo od svoje supruge da je Đinđić ubijen i da je tada prokomentarisao: "Juče mi je čovek rekao da će se to desiti". Jedan službenik tadašnje vlade išao je u Makedoniju da ove podatke preuzme u toku akcije "Sablja“. Predao ih je Vojsci, ali istraga nikada nije krenula u tom pravcu. U akciji "Sablja“ uhapšen je i tadašnji načelnik vojne službe Aco Tomić. Protiv njega je bila podignuta čak i optužnica, ali se od isto odustalo dolaskom DSS-a na vlast 2004. Dok je bio u zatvoru, Koštunica mu je pismom poručio: "Ćuti i izdrži".

Srđa Popović, advokat: Ali ja mislim da je on osnovano uhapšen. On je u istrazi lagao, kao što je lagao Bulatović. Oni nisu mogli da usaglase priču o tom susretu sa Legijom i Dušanom Spasojevićem, to je jedno. Drugo, bilo je svedoka koji su jako teretili Acu Tomića da to nije bio jedini susret sa Spasojevićem i Legijom, da su ga oni posećivali i u njegovom stanu i za mene je bilo u stvari zaprepašćenje ne što je on uhapšen, nego je bilo zaprepašćenje na osnovu čega je specijalni tužilac odustao od te optužbe protiv njega. Ja vrlo cenim kako je Prijić zastupao optužbu, ali mislim da je to neki kompromis na koji je on bio prinuđen da bi uopšte nastavio da radi taj posao.

Aco Tomić odbija razgovor za "Insajder“. Zajedno sa njim u akciji "Sablja“ uhapšen je i tadašnji savetnik za bezbednost Vojislava Koštunice Rade Bulatović. I Tomić i Bulatović proveli su po tri meseca u pritvoru. Bulatović je zbog zadržavanja u pritvoru od države naplatio 667.000 dinara odštete, a posle dolaska Vojislava Koštunice na vlast postao je načelnik Bezbednosno-informativne agencije.

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: Postavljenje Radeta Bulatovića za šefa Službe je zapečatilo zapravo taj jedan konsenzus koji je postignut da se Služba ne dira.

Srđa Popović, advokat: Ja mislim da je ključni trenutak bio i da se tad sve prelomilo kad je bilo pitanje, dosta laički pogrešno formulisano, hoće li hapsiti Koštunicu ili neće hapsiti Koštunicu. U stvari bila je dilema da li Koštunica treba da se sasluša i tu su se umešali ovi spoljni faktori, koji su smatrali da to može da bude vrlo opasno i, ja ovo ne izmišljam, o tome je pričala i pisala i Ljilja Smajlović i ovaj poslanik DSS-a Đorđe Mamula, da su oni savetovali da se ne ide prema Koštunici jer se smatralo, i možda s pravom, da to može biti opasno jer on ima lojalnost Vojske i vojne bezbednosti i da to može da dovede možda do velike destabilizacije zemlje. I možda je moglo, ali tad je cela ta linija istrage konačno prekinuta i nije se uopšte više išlo u tom pravcu.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Ja ću samo navesti jedan primer, Toni Bler je saslušan više od deset sati. Premijeri se saslušavaju i u MUP-u i u tužilaštvu. Ne postoji ta vrsta imuniteta u normalnim demokratijama. Kod nas se smatralo da se Koštunica pojavi na sudu, da će da stane Srbija. I tako on gradi taj mit o svojoj nedodirljivosti. Međutim, jedno zanimljivo pitanje za ovu vladu će biti da li je ona spremna da otvori ova pitanja i da ona, kako bi rekao, javno zatraži, tu odlučuje tužilaštvo samo ili MUP, ali naravno i sud samostalno, a da li će se usuditi da da politički, da istupi sa stavom da nije završena istraga oko atentata na Zorana Đinđića. Ja bi i to jako voleo i, ako toga bude, ja bih onda, ovaj, možda još nešto dodao na svoju priču, kad oni krenu svoje istrage, onda bi možda bili, neki od nas su u poziciji da još nešto kažu, što sada ne mogu da kažu jer ne mogu da dokažu.

Kada je 2004. godine DSS došao na vlast, predao se prvooptuženi za ubistvo premijera, Milorad Ulemek Legija, koji je bio u bekstvu četrnaest meseci. Zastupnik Ružice Đinđić u sudskom postupku, Srđa Popović, smatra da je i to jedan od razloga zbog čega je neophodno ispitati ulogu vojne službe.

Srđa Popović, advokat: Kada pokušavam da izanaliziram kako je on uopšte mogao da bude sklonjen i da se krije četrnaest meseci, da je to moglo samo da bude delo vojne bezbednosti, jer jedini su oni mogli u doba "Sablje“ da cirkulišu po gradu svojim kolima i da ne budu zaustavljeni i jedini su oni raspolagali takvim skrovištima na kojima niko nije mogao da ga traži jer je on možda tamo igrao šah sa Mladićem. Znalo se da u ta (...) Isto nedavno i kazao, da se Mladić sakrivao u tim raznim bunkerima vojnim i vojnim skladištima i vojnim objektima i nigde nema boljega mesta za Legiju da se krije nego na tako nekom mestu. I time se objašnjava kako je on uspeo uopšte da se izvuče od svoje kuće nekuda, a da ne bude zaustavljen na prvom koraku jer ga traži cela država i slike su mu svuda, na televiziji, u novinama, na plakatima. Ja mislim da je u tom trenutku postojao obostrani interes da se ono skloni.

Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije: Ja mislim da se moraju sva ubistva rešiti i u potpunosti razjasniti, posebno ubistva državnih funkcionera, zato što to nisu obična ubistva i naravno da se moraju razjasniti uloge svih službi bezbednosti. Međutim, ono što mislim da je mnogo važnije o tome je da se nađu načini kako se to ne može ponoviti. Dakle, da se nađe u današnjim uslovima i u budućim kako će se to sprečiti, pa da opet za, ne znam, dve, tri, četiri ili pet godina ne raspravljamo o nekoj zloupotrebi službe.

Komisija na čijem je čelu bio Žarko Korać u izveštaju o propustima u obezbeđenju premijera, koji je objavljen javno, zaključila je da je neophodno sprovesti istragu unutar BIA i MUP-a, ali se to nikada nije dogodilo. Članovi komisije su tokom rada razgovarali sa više od četrdeset ljudi, čija su imena i sve ono što su tada rekli proglašeno za državnu tajnu. Komisija je dobila na uvid i transkripte prisluškivanih razgovora, ali i to, kao i svi prilozi na osnovu kojih je komisija napravila izveštaj, proglašeni su još tada za državnu tajnu. Do danas ništa od ovih podataka nije izašlo u javnost, pa ni na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: To nije moja odluka, pošto je meni bilo nelogično, međutim, i to nije prihvatila Vlada, nego da zaštiti kao te ljude, da nemaju problema, ali eto, to je vreme "Sablje“, još je nejasno koliko je jak Zemunski klan, koliko su jaki kriminalci, Legija se krije. I onda su oni rekli "nastradaće neko ako bude, s kim je razgovarala Komisija" i onda nije to ni objavljeno, ali što se mene lično tiče, ako je pitanje upućeno meni, ja bi voleo da se apsolutno sva dokumenta stave na uvid javnosti.

Nejasno je zašto su, i pored nalaza o propustima, detalji iz rada Komisije do danas ostali tajna. Ekipa emisije "Insajder“ tražila je na uvid ova dokumenta od Vlade Srbije jer posle prvostepene sudske odluke nije postojala bojazan da se ugrozi istraga. Vlada Srbije na naš zahtev odgovorila je nejasno - da su dokumenti komisije državna tajna i da samo oni imaju nadležnost da skinu tu oznaku. Poverenik za informacije Rodoljub Šabić upozorio je Vladu Srbije da ne poštuje Zakon o dostupnosti informacijama.

Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja: A što se tiče konkretnog slučaja, dakle, ne znam da li znate, ali Poslovnik, važeći Poslovnik Vlade Srbije predviđa da je sve što se dešava na sednici Vlade Srbije službena tajna, što je dakle paradoks, što je jedan relikt. Danas, dakle, ja ne kažem, pošto nisam ni vršio uvid u te dokumente, jer na kraju krajeva, rekoh, nisam ni nadležan za postupanje Vlade danas i naravno sasvim logično konstatovati da je situacija bitno drukčija pet ili šest godina kasnije, sasvim sigurno. Ne postoji isti spoljni razlozi koji su postojali i onda. U najmanju ruku, okončan je krivični postupak, dakle, krivični postupak protiv izvršioca i organizatora atentata, pa su oni razlozi koji su na prvi pogled prepoznatljivi prestali da postoje.

Ekipa emisije "Insajder“ podnela je tužbu Vrhovnom sudu Srbije zbog toga što Vlada Srbije, koju je formirala Demokratska stranka, i dalje drži u tajnosti dokumenta koja su od javnog interesa. Objavljivanjem tih dokumenata bila bi jasnija uloga tajnih službi u ubistvu premijera Srbije, ali i njihova odgovornost.

Bogoljub Milosavljević, profesor uporednog prava: Ona je delimično samo rasvetljena ili, da kažemo, istražena u okviru sudskog postupka, u onom delu gde su određeni pripadnici, to je mislim par ljudi u pitanju, učestvovali u davanju nekih informacija, je l’ da. Međutim, taj širi kontekst je izostao, dakle, utvrđivanje jedne opšte krivice ili opšte ocene o ulozi pripadnika Službe, odnosno same Službe u tome. Naravno, to i nije bila stvar za sud, što se sud bavi individualnom odgovornošću, odgovornošću pojedinaca za događaje, ovo drugo je stvar za neku političku procenu. Toga još nema, kao na žalost i jedne prave velike reforme službi bezbednosti. Ja sam recimo očekivao da će neposredno po atentatu i po izbijanju svih tih podataka, pred oči Vlade, dakle, kad se sve to videlo šta je i dokle se stiglo, da će doći do jedne ozbiljne reforme u službama. Na žalost se to ni do tada nije dogodilo.

Sve do ubistva, uz pomoć Službe i pojedinih političara, a preko tabloida, u Srbiji je stvarana atmosfera da je Zoran Đinđić predsednik kriminalne vlade, čime se zapravo unapred opravdava ubistvo koje će uslediti, a koje takođe najavljivano putem medija. Pošto se na sahrani neočekivano pojavio veliki broj ljudi, postalo je nepopularno optuživati Đinđića i dalje, pa je zato kampanja krenula protiv njegovih saradnika, ali sa istim ciljem - da se dokaže da je Đinđićeva vlada bila mafijaška. Po tabloidima se primenjuje ista matrica. Teza koja se godinama po nalogu ljudi iz Službe, bez ikakvih dokaza, provlači jeste da je Đinđić bio okružen ljudima koji su pljačkali i ubijali. Po istim medijima, uz pomoć istih ljudi, svakodnevno je jedan od najbližih saradnika Đinđića, Vladimir Popović, optuživan za najteža krivična dela. Na naslovnim stranama, najavljuje se njegovo hapšenje i iznosi tvrdnja da je to jedini način da se otkrije mehanizam mafijaške vlade Zorana Đinđića. Kada su predstavnici nevladine organizacije Komiteta pravnika za ljudska prava odlučili da, bez obzira na to što su do tada često kritikovali odluke Vlade i rad Biroa za komunikacije, zatraže javnu zaštitu za Vladimira Popovića, sinhronizovana kampanja počinje i protiv Biljane Kovačević-Vučo. Ona 2004. godine, na konferenciji za novinare, saopštava da je ta nevladina organizacija odlučila da stane javno u zaštitu Popovića jer, kako su tvrdili, primenjuje ista matrica linča kao i za ubijenog premijera, te da je to zapravo najava za ubistvo.

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: Prilično sam bila zatečena kada je u „Kuriru“ izašao tekst da smo Rajko Danilović, Čedomir Jovanović, Jovan Prijić i ja namestil iskaz svedoka-saradnika Vukojevića, koji je nekoliko godina posle toga ubijen. I ja sam naravno podigla krivičnu prijavu zato što je to zaista opasna tvrdnja, kao zbog širenja lažnih vesti, nema nekog drugog krivičnog dela. To je tužilac odbacio, rekao je: može da se radi eventualno o kleveti na kraju da pričam, oni su nam odbacili tu tužbu, oslobođen je „Kurir“, Đoko Kesić kao urednik, pošto je to bilo, bez potpisa je bio je taj tekst. Naknadno sam saznala od našeg tadašnjeg kolege koji je radio sa nama, Milana Simića, da je njemu u Bijeljini, kad su bili u jednoj emisiji, Jovica Krtinić, sadašnji novinar „Kurira“, a prethodno „Reportera“, rekao da je taj tekst direktno u „Kurir“ doneo Aco Tomić. Ja sa tim ništa ne mogu. Ja mogu samo ovo da izgovorim i da rizikujem da budem tužena. Npr. ako neće da posvedoči ni Jovica Krtinić ni Milan Simić i ako Aco Tomić tvrdi da to nije tačno, eto, to je nešto što sam ja saznala, ali ja sa tim podacima ne mogu ništa. To znači da Služba, ljudi koji su bliski Službi, zna se da su Aco Tomić, Rade Bulatović u to vreme bili bliski... To je znači direktno od Radeta Bulatovića, direktno se podmetne tekst, koji ti uništi život. Jer nije bezazlena stvar kada svedok-saradnik, čini se, koji je zaštićeni svedok, je l’, kome preti opasnost od mafije i koga mafija ubije posle na najsuroviji način, kada izađe tekst da si ti nameštao njegov iskaz. Znači, da si ga obučavao kako da, kakav iskaz na suđenju da da. To nije mala stvar. Eto, to radi Služba. Ali to je npr. jedna stvar koja u ovoj državi ne može da prođe čak ni preko tužbe za klevetu.

Tajne službe su međutim i danas suštinski van svake kontrole. Donet je zakon prema kojem je kontrola Službe dovedena do apsurda, pa su tako poslanici zaduženi da kontrolišu rad BIA, iako o tome ne znaju gotovo ništa. Izveštaji se podnose dva puta godišnje Skupštinskom Odboru za bezbednost. Dosijei nisu otvoreni. Dokazi o tome da je dokumentacija uništena postoje još od 2001. godine, ali niko nije odgovarao zbog tog krivičnog dela. Disk sa dosijeima lidera DOS-a iznet je iz Službe i ne zna se gde se nalazi, ali su čelni ljudi Miloševićeve Službe, odlukom suda, nedavno oslobođeni optužbe. Služba je imala svoje učešće u svim aferama, stvarala je političke stranke i kreirala političku situaciju u zemlji. Većina njih i danas radi u službama. Do pravih reformi nije došlo.

Srđa Popović, advokat: Ja mislim da je napravljena ipak jedna velika greška, što nije zajedno suđeno i za Đinđićevo ubistvo i za Stambolićevo i za pokušaj atentata, dva pokušaja atentata na Vuka Draškovića i za mnoge druge stvari koje su bile obuhvaćene kasnije ovom poslednjom, ovim poslednjim suđenjem, tzv. Zemunskom klanu. Da se to sudilo zajedno, postalo bi upadljivo i očigledno da se to sve odvija na isti način, da je modus operandi uvek isti, da se tu pojavljuju uvek ti mali kriminalci, JSO, Udba, i u jednom predmetu se pojavio Milošević, a onda bi mogli, zaključite da se verovatno pojavljivao i u nekim drugim; tako da mislim, pošto je suđeno odvojeno, ta uniformna metodologija nije nekako se pokazala jasno, nego se vidi svuda to učešće Udbe, ali bi bilo mnogo jasnije da je to se sve odigravalo u jednom jedinom postupku jer onda imate i slučaj Ćuruvije, koji naliči Vukovom slučaju, Vuka Draškovića slučaj, kao jaje jajetu i tako i rade policije, one prepoznaju učinioce po načinu postupanja, po sistemu, po specijalnom izvođenju. Ovde to nije učinjeno, tako da ste dobili neki utasak kao da su to neki nepovezani slučajevi.

Po istovetnoj matrici za sve žrtve pokrenut je mehanizam Službe. Svi su praćeni, prisluškivani, priređen im je medijski linč. Uprkos svemu tome, službe bezbednosti zabranjene su zone društva, zaštićene od reformi, zaštićene od kontrole i u mnogo slučajeva zaštićene od krivične odgovornosti. Ko vodi Službu? Gde je centar njene moći? Ko vuče konce i zašto niko ne može da otvori mračnu istoriju svih zlodela? Pitanja su na koja nijedna vlast do danas nije dala odgovor. Naredba političkog vrha Udbi da se ubije pripadnik emigracije ili kasnije naredba DB-a da se ubiju Ivan Stambolić, Slavko Ćuruvija ili Vuk Drašković, u okviru Službe potpuno su isto zvučale. Kako je u Jugoslaviji nekadašnja Udba kontrolisala najveća izvozna preduzeća, tako je kasnije DB vodila poslove šverca nafte, cigareta i droge. Tajna službe bezbednosti, koja se nije menjala skoro poslednjih dvadeset godina, krije se u kadrovima. Operativci DB-a koji su pratili ljude koje režim Slobodana Miloševića označio kao neprijatelje, oni koji su naređivali njihove obrade, bili dežurni kada su se događala ubistva, bespogovorno su služili Službi i uspeli da zadrže svoje poslove. Neki od njih su samo napredovali i u tome ih nije sprečila ni promena vlasti 5. oktobra.

Operativac Mirko Vujadinović, koji je vodio obradu praćenja i prisluškivanja Ivana Stambolića pre otmice i ubistva, posle 5. oktobra 2000. bio je zadužen da vodi unutrašnju istragu o nestanku Ivana Stamnolića. Rade Bulatović u vreme Koštunice postavio je Vujadinovića za načelnika tehnike, a pre nego što će otići iz BIA, Bulatović ga je promovisao u specijalnog savetnika, čime je dobio sve beneficije za penziju koja sledi.

Na obradi Stambolića radio je i operativac Vlada Đurica, koji je bez obzira na to u vreme Radeta Bulatovića postao zamenik načelnika za kontraobaveštajnu zaštitu.

Nikola Bajić, koji je u vreme Jovice Stanišića bio načelnik odeljenja koje se bavilo opozicijom i koji je lično vodio operativnu obradu Vuka Draškovića, posle 5. oktobra, sklonjen je na niže radno mesto, ali ga je kasnije Rade Bulatović vratio iz penzije, postavio za šefa kabineta i na kraju za načelnika operative.

Čovek koji je u vreme Stanišića radio na poslovima obrade opozicije, Goran Kuzmanović, u vreme Radeta Bulatovića postao je zamenik načelnika najvažnije, kontraobaveštajne uprave. Danas je načelnik uprave za kadrove.

Operativac Predrag Gikić, koji je vodio obradu Slavka Ćuruvije, u vreme Radeta Bulatovića postao je načelnik uprave za međunarodnu saradnju, a sada je načelnik operativne uprave.

Miša Vilotić, operativac koji je bio načelnik 3. uprave u vreme Jovice Stanišića, a i kasnije, a koja se bavila unutrašnjim neprijateljem, odnosno opozicijom, i koji je na vezi držao Vojislava Šešelja, danas se bavi privatnim biznisom.

Milan Radonjić je radnik DB-a koji je potpisivao obradu Ivana Stambolića, postao je šef Beogradskog centra DB-a neposredno pre ubistva Slavka Ćuruvije i traži je da o kretanju vlasnika "Dnevnog telegrafa“ bude obaveštavan svakih deset minuta. Optužen je, pa oslobođen za ubistvo na Ibarskoj magistrali. Danas se bavi privatnim biznisom.

Stevan Nikčević, koji je bio zamenik Milana Radonjića, danas je na čelu "Jugoinport SDPR-a“ i mnogi ga smatraju najmoćnijim čovekom u državi, jer je u upravnom odboru preduzeća na čijem čelu sede ministri policije i odbrane. Nikčević je došao u sukob sa vrhom Službe ’99. godine, posle čega je Službu i napustio, a prema pisanju medija, njegovom zaslugom je dosije "Ćuran“ izašao u javnost.

Svi ovi kadrovi napravljeni su u vreme Jovice Stanišića, koji je sedam godina bio na čelu Službe i u čije je vreme DB pripremala ratove u bivšoj Jugoslaviji, formirala neke opozicione stranke, učestvovala u švercu cigareta, iznošenju novca na Kipar. Mnogi svedoci tvrde da je i posle 5. oktobra doprineo nizu afera koje su potresale i Službu i državu. 2003 je uhapšen u akciji "Sablja“, danas na slobodi, čeka suđenje pred Haškim tribunalom, gde je optužen za ratne zločine.

Isti je slučaj i sa njegovim najbližim saradnikom, Frankom Simatovićem. Simatović je oformio borbenu jedinicu u okviru Službe, JSO, u čiji sastav je ušlo i dosta ljudi iz sveta kriminala, tako da su iz ove jedinice mobilisani pucači u političkim ubistvima.

Dok je Frankovo kodno ime bilo "F1“, "F2“ je bio Dragan Filipović Fića. Filipović je bi dugogodišnji radnik DB-a i u Službi je zadužen za specijalne operacije. Tokom akcije „Sablja“ pobegao je iz zemlje, ali je u međuvremenu objavio knjigu, u kojoj između ostalog opravdava ubistvo premijera Srbije, Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića. Recenzenti knjige, u kojoj su opisani mnogi zločini i zbog koje Tužilaštvo u Srbije do danas nije reagovalo, jesu Goran Radosavljević Guri, svojevremeno načelnik Žandarmerije, i Tomislav Đurin, vojni bezbednjak, sadašnji načelnik Službe bezbednosti u Ministarstvu inostranih poslova.

Nove ljude u Službu je uveo Radomir Marković, načelnik DB-a od ’98. do 2001, u vremenu kada su ubijani protivnici režima Slobodana Miloševića. Prvi čovek Službe u njegovo vreme bio je Nikola Ćurčić, koji je preminuo 2006. Markovićev pomoćnik bio je Branko Crni, koji je 2001. sklonjen iz Službe i nikada nizašta nije pravosnažno osuđen.

U vreme Markovića odeljenje za prisluškivanje vodio je Zoran Mangotić, koji je sa funkcionerom JUL-a Goranom Matićem iskonstruisao optužbe protiv grupe "Pauk“ i pravio JUL-ovu službu bezbednosti. Upravu iz koje je bio angažovan deo kadrova za praćenje i logističku pripremu atentata vodio je Radiša Roskić. 2004. je bio načelnik kontraobaveštajne uprave. 2006. izjavio je medijima da napušta BIA.

Na čelu odeljenja, koje između ostalog služilo za logističku podršku projavim poslovima, bio je Ratko Romić. Njegovo vozilo viđeno je na mestu ubistva Ćuruvije. Hapšen je u akciji „Sablja“. Sada je u bekstvu. U vreme kada je ubijen Ćuruvija, dežurni u Beogradskom centru DB-a bio je Cvijetin Milinković, a na istoj dužnosti bio je i 3. oktobra iste godine, kada su na Ibarskoj magistrali nastradala četvorica funkcionera SPO-a. Došao je na čelo Beogradskog centra zaslugom Milorada Bracanovića. Umro je 2006.

Milorad Bracanović bio je oficir bezbednosti JSO od ’96, u godini kada su iz nje regrutovane ubice. Voljom Milorada Ulemeka Legije i pobedom Službe nad Vladom Zorana Đinđića, postao je zamenik načelnika Službe. Osuđen je na dve godine zbog pomaganja u ubistvu Ivana Stambolića, a na suđenju za ubistvo Đinđića bio je samo svedok. Bracanović je dolaskom na čelo Službe 2001. praktično smenio sve koje su postavili Goran Petrović i Zoran Mijatović, odnosno sklonio je iz Službe sve one koji su posle 5. oktobra radili na otkrivanju zločina iz Miloševićevog perioda, pa su tako u Službu vraćeni kadrovi Radomira Markovića i Stanišića.

U januaru 2003, dva meseca pre ubistva premijera, na čelo Službe su, odlukom Zorana Đinđića, došli Miša Milićević i Goran Živaljević, koji su pokušali da menjaju Bracanovićeve kadrove. Međutim, oni su ostali na tim funkcijama samo do 2004, kada su dolaskom Vojislava Koštunice na vlast smenjeni i kada je za mesto direktora BIA imenovan Rade Bulatović.

Bulatović je prethodno uhapšen u akciji "Sablja“, pod optužbom da je pre ubistva premijera imao kontakte sa Zemunskim klanom i to kao savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice. Kasnije mu je država platila odštetu zbog hapšenja u "Sablji“.

Rade Bulatović 2004. smenjuje kadrove koje su postavili njegovi prethodnici i vraća u Službu ljude koje je postavljao Bracanović. Tako je u vreme Bulatovića Milan Đurović, koji je u vreme Radeta Markovića bio načelnik uprave koja se bavila unutrašnjim neprijateljem, prvo postavljen za načelnika školskog centra BIA, a potom je imenovan za savetnika načelnika Službe.

Bulatovićev savetnik, a pre toga načelnik 5. uprave, bio je Rajko Savić. Savić je bio šef uprave za potragu za haškim beguncima, a istovremeno je bio član upravnog odbora FK Čukarički, na čijem je čelu porodica nekada visokog funkcionera SPS-a Živadina Mihajlovića, Žike Muštikle. On je bio jedan od onih koji su bili osumnjičeni da skrivaju Ratka Mladića. Na mestu specijalnog savetnika načelnika Rajko Savić nalazi se i danas.

Ovo su samo neki od primera koji pokazuju da su se jedni te isti ljudi u Službi godinama samo rotirali i napredovali. Reforma se zapravo svodila na to da svaki novi načelnik Službe menja kadrove tako što kao po pravilu vraća stare. Zanimljivo je da su praktično ljudi koje je postavljao Đinđić na čelo Službe, Goran Petrović iz 2001. i Miša Milićević 2003, birali slične kadrove, dok se kasnije Rade Bulatović oslanjao na iste kadrove kao i Milorad Bracanović. Jedni su smenjivali kadrove Stanišića, drugi kadrove Markovića, ali u suštini je takvim rotacijama sve ostalo isto. Mnogi su ostali zaštićeni od krivične odgovornosti. Veći broj pripadnika DB-a je, prema saznanjima "Insajdera“, bio upućen na poligrafski test povodom ubistva premijera Srbije. Neki od njih su pali na testu, ali su podaci o tome do danas ostali strogo čuvana tajna. Sve to ukazuje na činjenicu da Služba, bez obzira na sve zločine i bez ikakvih pravih reformi, živi i preživljava svaku vlast.

Службена тајна 1дел

Službena tajna, epizoda prva

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac Resora državne bezbednosti (RDB): Delo i uloga i mesto u službi bezbednosti, ne samo posle 5. oktobra 2000. nego i do 5. oktobra, predstavlja, nećete mi zameriti ako kažem, jednu septičku jamu, o kojoj priča, o tome, znači, bacanje bombe u tu septičku jamu. To iz septičke jame će isprljati sve, i mene i mnoge koji su i iz politike i službi bezbednosti i sveg ostalog, ali to je nešto što moramo da uradimo. Ta jama mora da se očisti i ta i ta priča mora da se ispriča do kraja. 

Moć, položaj, novac, interes ili lična osveta pojedinaca bili su dovoljan razlog da država uz pomoć tajnih službi čitavu deceniju odlučuje o tome ko će biti živ, a ko mrtav. Eliminisali su političke protivnike režima na najsuroviji način, a u ime državnih interesa pljačkali, švercovali i sticali bogatstvo. 

Tajne službe bile su svih ovih godina, kako se ispostavilo, profitabilna preduzeća. Koristeći svoju moć i uticaj, čelni ljudi Službe su omogućili sebi, političkom vrhu, raznim pojedincima bliskim vlasti veliko bogatstvo, vile, kuće i stanove, a sve pod izgovorom patriotizma. Dok je Srbija propadala i bila sve siromašnija. Podobni kadrovi su samo prelazili sa funkcije na funkciju. Sistem se širio. Mreža saradnika postajala je sve veća, a saučesnici u zločinu sve brojniji.

Služba ima svoje saradnike u svim profesijama. Od radnika, profesora, sudija, tužioca, novinara, intelektualaca, sveštenika, akademika do sindikata, pa su tako uvek mogli da pokrenu, u svakom trenutku, čitav mehanizam za razne akcije, afere i podmetanja. I posle promene vlasti 2000. godine u suštinu su, i pored kozmetičkih promena, ostali nedodirljivi. Bili su u stanju da sada, zbog straha, ali i osvete, prelazni period iskoriste za nova ubistva, uklone tragove zločina, da kreiraju pobune po zatvorima, štrajkove radnika, osnuju svoje visoko tiražne novine, konsoliduju snage i tako pokažu novoj vlasti da su neophodni i važni. Osim toga, reč je o ljudima bi i zahvaljujući onome što znaju mogli da unište život mnogima iz vrha vlasti, ukoliko im se ovi suprotstave. I tako je krug bio zatvoren.

Službe bezbednosti su zbog očuvanja reda i mira, obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada, važan deo sistema u svakoj zemlji. U Srbiji međutim, od takvih službi za vreme Miloševića napravljena je privatna vojska. One su bile sasvim podređene komandi Miloševića i Mirjane Marković i interesima SPS-a i JUL-a, odnosno njihovom ostanku na vlasti. U skladu sa tim formirana je oružana jedinica JSO, u okviru Službe državne bezbednosti, što je bio jedinstven slučaj u Evropi. Na takav korak predstavnici Miloševićevog režima se odlučuju zbog toga što Vojsku nisu mogli da tako lako kontrolišu, jer je u pitanju bio veliki sistem i kao takav ne može biti pouzdan za prljave poslove. Iz Vojske i DB-a su koristili lojalne pojedince, koje su postavili na rukovodeća mesta, ali su uz pomoć njih koristili i čitave državne mehanizme za ubijanje, pljačku i šverc. Tako je DB, iako manji sistem, od Vojske imao ogromna ovlašćenja i još veću moć. 

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Kada je stvarana Ozna, kada je stvarana Udba, posle toga i Državna bezbednost, glavni moto je bio da je služba "mač u rukama partije". 

Aleksandar Vasiljević, načelnik vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1990-2002: Vojna služba se nikada nije bavila niti ubistvima niti likvidacijama niti prljavim poslovima. 

Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije: Da nismo zaštićeni govori činjenica da mi danas razgovaramo. 

B92: 2008? 

Svetko Kovač: 2008. Drugo, vi znate da je u medijima bilo dosta natpisa i o vojnoj službi i Vojno-bezbednosnoj agenciji, tako da ne mislim da smo zaštićeni i ne mislim da treba da budemo zaštićeni.

O tome čime se sve bave službe bezbednosti, kako i koga prisluškuju, prate, uhode, ali i pripremaju ubistva i afere, gde su danas oni koji su znali za pripreme raznih ubistava, a samim tim bili saučesnici u zločinima, ko ih i danas štiti, kao i svim mehanizmima delovanja, od Ozne do DB-a, od KOS-a do VBA, o svemu što je do danas bila strogo čuvana državna tajna - gledaćete u narednih nekoliko emisija Insajdera. 

Služba bezbednosti, odnosno tajna policija, dobija veliku moć još od 1945. godine. Tadašnja vlast, koja je imala, kako se to govorilo, istorijski mandat jer nikada nije izlazila na izbore, bila je paranoidna da joj se sprema kontrarevolucija. Tako da je od samog početka Ozna, iz koje su nastale vojne i civilne službe, imala velika ovlašćenja da zaštiti vlast, a to je značilo da eliminiše sve potencijalne neprijatelje vlasti. 

Srđa Popović, advokat: Imala je raširenu mrežu doušnika, kakvu nikad posle toga nije imala. Ja to pamtim, u ovoj ulici u kojoj smo sada, Takovskoj, postojao je bio čovek koji je bio poverenik Ozne i to su svi znali i svi su ga se bojali. On je bio apsolutna vlast u ulici i čak su se ljudi i dece njegove bojali. "Nemoj pred njima ništa da pričaš, pazi, Miša i Ljilja, mogu tati da kažu..." Tako da je tu jedan veliki strah vladao. Onda je došao IB (Informbiro), koji je bio stvarna opasnost, kao peta kolona Staljinova, onda su se oni potpuno razularili jer im je rečeno da to mora sve da se iskoreni i da treba da se ide i u živo meso i u one slučajeve koji su jedva sumnjivi, za svaki slučaj. Tako je počelo.

Posle Ozne, sve do četvrtog plenuma Komunističke partije, odnosno do 1966. tajna služba zvala se Udba. Tada je transformisana u DB i pod takvim imenom je postojala sve do 2002. godine, kada je transformisana u BIA. Tako se zove i danas. Služba nije počela da ubija tokom devedesetih već od samog početka, a tokom sedamdesetih i osamdesetih organizovala je i ubijala političke emigrante po inostranstvu.

Kasnije, u vreme Slobodana Miloševića, ubijali su političke protivnike u zemlji. Da je reč o jednom zatvorenom sistemu, koji decenijama živi i samo menja oblik, najbolje pokazuje činjenica da je učešće službi bezbednosti u ubistvu političkih emigranata i danas strogo čuvana državna tajna. Aleksandar Čotrić, koji je bio zamenik ministra za dijasporu, istraživao je u ime Ministarstva kako se nekadašnja Služba državne bezbednosti obračunavala sa političkim emigrantima. 

Svuda je gotovo bio istovetan obrazac tih ubistava. Ovi ljudi su ubijani svi kasno noću, kada su bili sami. Oni su ubijani u zasedi. Mnogi od njih u svojim stanovima su bili sačekani. Svi su ubijeni hladnim oružjem. Ni u jednom slučaju ubice nisu otkrivene i to su mogli da urade samo profesionalci i samo dobro organizovane službe, koje su imale novac, logistiku, zaštitu države. 

Sve republike tadašnje SFRJ tokom sedamdesetih i osamdesetih imaju svoje službe, ali i saveznu Udbu, koja je zajednička. Odluke se donose na vrhu, pa je tako i svaka republika preko službe pratila svoju emigraciju u inostranstvu. Dušan Stupar bio je načelnik beogradskog centra tadašnje Udbe krajem osamdesetih. Danas je direktor i vlasnik firme "Univerzal". Ovo je prvi put da neko od bivših pripadnika Udbe u Srbiji govori javno o tome kako su se obračunavali sa emigrantima.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Svakako da je naš jedan od prioritetnih zadataka bio borba protiv emigracije i njihovih okupljanja, organizovanja i tako dalje. 

B92: Šta znači borba? 

Dušan Stupar: Borba znači... 

B92: Ubiti? 

Dušan Stupar: Ne samo ubiti, ubiti je kao poslednja mera... Naš je zadatak bio da neutrališemo njihovo delovanje, njihovo neprijateljsko delovanje u odnosu na Jugoslaviju kao zemlju, kao državu, da neutrališemo. Šta znači neutrališemo? Znači onemogućiti da se bolje organizuju, unositi razdor u njihove redove. Služba je primenjivala i krajnja sredstva. Ona nikada sama, ali uz punu saglasnost političkih faktora... 

B92: Šta su krajnja sredstva? 

Dušan Stupar: Krajnje sredstvo je ovo o čemu ste me vi sada pitali... 

B92: Ubistvo? 

Dušan Stupar: Mi to ne nazivamo ubistvom. Mi smo... Služba je u svojoj praksi primenjivala ta sredstva. 

B92: Kako se to u službi naziva? 

Dušan Stupar: Neutralisanje neprijatelja. 

B92: Eliminacija? 

Dušan Stupar: Eliminacija neprijatelja... Kao krajnja mera, kada nije postojalo drugog načina... 

B92: Mislite li da je iz ove perspektive danas da je tu bilo dosta pogrešnih zaključaka ko je neprijatelj?

Dušan Stupar: Apsolutno ne. Pošto smo imali situaciju da... Neprijateljska emigracija otima avione, da ubija naše diplomatske predstavnike, da se organizuje da bi bila što efikasnija u toj borbi. Da se vrše razni teroristički akti prema našoj zemlji, prema našim ljudima, prema našim diplomatsko-konzularnim predstavnicima. Onda je apsolutno iluzorno da sad postavljam neka pitanja sa aspekta da li je to trebalo ili nije trebalo i tako dalje. Tu se primenjivala deviza "na ljutu ranu ljutu travu". Kako se ta emigracija borila protiv naše zemlje, protiv Jugoslavije, tako je adekvatnim merama i Služba odgovarala na te mere.

Aleksandar Čotrić je kao zamenik ministra za dijasporu pokušao od BIA i MUP-a da zvaničnim putem dobije odgovor da li u njihovim arhivama postoje podaci o umešanosti DB-a u monstruozno ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević 1977. godine. Odgovor nikada nije dobio. 

Aleksandar Čotrić, zamenik ministra za dijasporu 2004-2007: Ubistvo koje je najviše pogodilo naše emigrantske krugove. Dragiša Kašiković je bio izuzetan aktivista, član Srpske narodne odbrane, urednik njihovog glasa, lista “Sloboda”. Bio je književnik, prevodilac, slikar, jednom rečju vitez srpske političke emigracije na severnoameričkom tlu i ubijen je kada je došao posle ponoći u prostorije Srpske narodne odbrane u Čikagu. Tada je ubijena i devojčica Ivanka Milošević, koja je imala samo osam godina, koja se u to vreme nalazila na gornjem spratu i, privučena bukom, ona je sišla i ona bila je likvidirana kada je Dragiša Kašiković sa preko 60 uboda oštrim predmetom i kasnije čekićem praktično izmasakriran. Istu sudbinu sa preko pedeset uboda je doživela i ova devojčica Ivanka. Naravno da je time bila upućena poruka ostalima da se okanu od političkog delovanja protiv Brozovog režima, da će proći na isti način i oni i njihova porodica. Poruka je bila –Tito može svuda da vas stigne! 

Aleksavdar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1990-2001: Najekstremniji, oni koji su podmetali mine po plažama duž Jadrana, po poštama... Govorim sve o konkretnim slučajevima. Kada se radi oko pošta, to je pošta u Zagrebu, po bioskopima ovde u Beogradu, po garderobama, po sredstvima javnog prevoza... Dakle, ekstremna grupacija koja se bavila izvođenjem i pripremanjem terorističkih akcija u zemlji. Donošene su veoma selektivne odluke na najvišem nivou. E sad je u javnost isplivavalo da su takve likvidacije vršili ljudi iz kriminalnog podzemlja. Vršena je selekcija od ljudi iz sveta podzemlja, koji su bivali negde na Zapadu ili u sredinama gde se ta emigracija kretala, i po odluci najvišeg vrha u zemlji vršene su ove likvidacije. Vojna služba u tom delu nije učestvovala, ali mi smo obrađivali tu emigraciju i sprečavali njenu delatnost u jedinicama. 

Dušan Stupar: Jedino je savezna Udba federacij, za izvršenje određenih zadataka u inostranstvu koristila pripadnike podzemlja. 

B92: Tada ulazi Arkan? 

Dušan Stupar: Između ostalog i Arkan. 

B92: Šta to znači, pošto je on osuđen za nešto ili osumnjičen? 

Dušan Stupar: I Arkan i drugi su ti koji su bili u vezi sa saveznom službom i koji su izvršavali te zadatke savezne Udbe su bili iz oficirskih porodica. Bez obzira čime su se bavili, ja ne ulazim u to čime su se oni bavili. Bili su iz oficirskih porodica i vrlo patriotski nastrojeni i oni su i mimo službe se borili tamo, u državama gde su bili protiv emigracije. Da li je to bilo u Nemačkoj ili je to bilo u Londonu ili u Americi... Oni su privatno, sami, napadali četnike na njihovim mestima okupljanja i tako dalje, kao patriote... Apsolutno apstrahujem njihovo... 

B92: Znači, nije važno da li je kriminalac, važno je da je patriota. 

Dušan Stupar: Apsolutno. Znači, oni su kao patriote i kao takvi, njih je savezna Udba angažovala za izvršenje određenih zadataka u inostranstvu, samo u inostranstvu. 

B92: Dobro, a kada kažete određenih zadataka, to znači za ubijanje... 

Dušan Stupar: Između ostalog i za to.

Još tada ulaskom Željka Ražnjatovića Arkana, kriminalci počinju da rade za DB, kasnije se taj broj samo povećavao, pa se na suđenju ubistva premijera Srbije od svedoka-saradnika saznalo da su se vođe Zemunskog klana hvalile time da imaju odrešene ruke od strane DB-a da ubijaju po Beogradu. 

Da je još uvek državna tajna podatak koliko je političkih emigranata do osamdesetih godina ubila Udba najbolje govori podatak da su BIA i MUP na zahtev Ministarstva za dijasporu prošle godine odgovorili da u svojim arhivama nemaju podatke, a ni saznanja da je tajna policija učestvovala u ubistvu istaknutih političkih emigranata. 

Srđa Popović, advokat: Pa, naravno da je odbijen taj podatak. Ubijano je do juče, oni su do juče ubijali. Jesu li ubili Ćuruviju? Jesu li ubili Đinđića? Jesu li ubili Stambolića? To se obično kaže delovi Udbe... Pa, uvek delovi ubijaju, ne ubija cela Udba, nego ubijaju delovi koji su za to namenjeni, ali nije nikakvo čudo da su to i dalje državne tajne jer se to poslednji put desilo 2003. godine. To je istorijski juče i ja mislim da je i Đinđićevo ubistvo posejalo strah među ljude jer su shvatili, taj "osmi putnik“ je još uvek tu. On je još uvek tu, on samo menja gazdu. 

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB-a: Službe po pravilu, po pravilima igre bi trebale da budu u službi države, ne u službi politike ili partije na vlasti, a što je u našem slučaju u zadnjih pedesetak godina bilo nešto sasvim drugo... Vi znate da je do ’90. godine bio jednopartijski sistem, da je to bila produžena ruka Partije, da je nakon toga, bez obzira na uvođenje višepartijskog sistema, da su služba bezbednosti se, pre svega njeni šefovi, vrlo lako prihvatili ulogu instrumentalizacije, stavljanja u položaj produžene ruke partije na vlasti. 

Osim sa emigracijom, država se tada preko tajnih službi obračunavala i sa takozvanim unutrašnjim neprijateljima u zemlji.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Anarholiberali ili liberali, tehnomenadžerske strukture. Ja mogu sada, sa ove pozicije, da priznam da nekad to nama, kao pripadnicima službe, koji smo bili onda zaduženi za borbu protiv tih ljudi koji su označeni kao nosioci tih aktivnosti, da nekada nam nije bilo baš jasno. Na primer, neoliberali, tehnomenadžerska strukture, stradalo je mnogo ljudi. Mi smo imali zadatak da se borimo kao prva kategorija protiv unutrašnjeg neprijatelja. Imate određene zadatke, u smislu neutralisanja njihove neprijateljske aktivnosti. 

B92: Što su oni bili neprijatelji? 

Dušan Stupar: Pa, tako su označeni. Sada, zašto je od strane poretka doneta takva odluka, tako je napravljena procena. Služba nije mogla da razmišlja o tome da li je to tako, nije tako. Služba mora te ljude da izvede na sud i mora da dokaže da su oni stvarno neprijateljski delovi. 

Veliki problem srpske, a i jugoslovenske tajne policije i pre tridesetak godina bila je nestašica novca za rad Udbe. Da bi se ovaj problem nekako rešio, odlučeno je da se deo policijskih i vojnih kadrova ubaci u ekonomsko poslovanje sa inostranstvom. 

Dušan Stupar: I onda je pravljen izbor najboljih kadrova koji bi mogli to da rade, pod uslovom da sve to bude apsolutno pod kontrolom države i da bude država apsolutno sigurna da sve što se dešava na tom planu radi, da je u funkciji države, i onda su tadašnji kadrovi iz Udbe, najbolji među najboljima, određivani da idu za direktore firmi koje su osnivane tada rešenjem. Hempro osnovan rešenjem, koje je Tito lično potpisao. Geneks, Ineks, Tehnopromet, isto tako Aca Čizmić, Univerzal, Rapid. To su sve bile firme koje su osnovane i gde su došli kadrovi iz Udbe. 

B92: Dobro, a pošto je Univerzal isto jedan od firmi koje je osnovao DB, jeste li vi kao bivši pripadnik DB-a zato danas na čelu te firme ili... 

Dušan Stupar: Ne, ja sam se apsolutno slučajno zadesio u Univerzalu... Jeste da Univerzal spada u te firme koje su osnovane od strane Udbe i došli su kadrovi iz Udbe tamo. Međutim oni, kada sam ja došao, ti ljudi su već bili u penziji i otišli ili su radili u inostranstvu, a ja sam došao apsolutno slučajno u Univerzal, ne po liniji Službe.

Prelomni trenutak ne samo za istoriju Srbije, nego i za Službu državne bezbednosti bila je Osma sednica 1987. godine, na kojoj je Milošević definitivno ustoličen na vlasti. I još tada Milošević je kao predsednik CK imao iskustvo kako uz pomoć tajne službe i medija može da se obračunava sa političkim i ideološkim protivnicima. To je bio početak, a tako je ostalo sve do danas, kada je ostalo pitanje zloupotreba službe i kreiranja afera. 

Na primeru čuvene humoreske “Vojko i Savle”, koja je objavljena u listu "Politika“, najbolje se pokazala moć službe i medija, kada su zloupotrebljeni za političke prljave obračune. Pozadina humoreske, zbog koje je na Osmoj sednici ostavku podneo tadašnji šef beogradskog centra DB-a Dušan Stupar, je i posle toliko godina za većinu ostala tajna.

Svemu je prethodio Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je krajem 80-ih, kao nedovršen dokument, objavljen u štampi. To je izazvalo jednu od najvećih političkih afera. Nije se znalo kako je dospeo u javnost, a tadašnjem srpskom rukovodstvu nikako nije odgovarala pojava Memoranduma, koji je politički iskorišćen od drugih republika kao dokaz o velikosrpskim aspiracijama. 

Tada hrvatsko, slovenačko i rukovodstva drugih republika i pokrajna napadaju srpsko rukovodstvo da se nedovoljno aktivno bori protiv srpskog nacionalizma i da nedovoljno osuđuje sadržaj nedovršenog Memoranduma. Od partijskih funkcionera, u osudi Memoranduma tada se najviše angažuju Dragiša Pavlović, predsednik gradskog komiteta Beograda, i Ivan Stambolić, predsednik Socijalističke Republike Srbije, dok se Slobodan Milošević držao po strani. 

Prvi put o svemu što se dogodilo, ali i o tome kako je Služba državne bezbednosti umešana u sve, govori Dušan Stupar, tadašnji načelnik beogradskog centra DB-a. 

Dušan Stupar: U svim tim javnim nastupima Ivica Stambolić napada Memorandum Srpske akademije nauka, napada i bori se protiv srpskog nacionalizma, a Slobodan nigde ne pominje, nigde ništa o Memorandumu i između njih počinje praktično sukob i Ivica njemu daje nalog: Ti ne možeš da ćutiš, od nas se traži, ti ćutiš, ti si juče govorio ovde, nisi rekao ni reč, tamo si govorio, nisi rekao ni reč. Slobodan to na kraju čini tamo, u govoru povodom 7. jula u Beloj Crkvi, i on osuđuje praktično, on time zavarava Ivicu Stambolića da je on na liniji borbe protiv srpskog nacionalizma i on vrši pripreme praktično i priprema partijski puč kako će da smeni Ivana. 

Dok traje osuda Memoranduma od političkog vrha, Akademija odbija da se izjasni o, kako se navodi, nedovršenom dokumentu. Održana je vanredna skupština SANU, koja se završila osudom tadašnjeg režima. Zbog toga politički vrh Srbije dolazi na ideju da uz pomoć Službe bezbednosti javno kompromituje akademike, koji su se politički najviše eksponirali. Tako je nastala čuvena humoreska “Vojko i Savle”, koja je objavljena u listu Politika, a koja je potresala javnost čitavih godinu dana. Taj događaj bio je kasnije jedan od glavnih argumenata u obračunu Slobodana Miloševića protiv Ivana Stambolića na Osmoj sednici. 

Dušan Stupar: Oni su od nas tražili, službeno tražili da im dostavimo podatke o Pavlu Saviću, tadašnjem predsedniku Srpske akademije, i o Gojku Nikolišu. Mi smo te podatke dostavili, tražene da se dostave Slobodanu Miloševiću, Buci Pavloviću i Stambolić Ivanu. I mi jednostavno, ja sam dao nalog da se presek informacija njima pošalju, kao što su nam tražili preseke po raznim pitanjima za razne druge ljude i tako dalje, to je jedna rutinska stvar bila. Sve je to njima poslato, zavedeno u naše protokole, delovodnike. Posle se ispostavilo da ovaj ko je to dao... Pošto sam ja bio načelnik Udbe tada, ja sam dao nalog. Nigde se nije pominjalo to što sam ja dao isto to i Slobodanu, nego samo da sam dao ovoj dvojici i da su ova dvojica krivi za to, iako ja sam to poslao Slobodanu... Svoj trojici. 

Presek informacija znači da je Služba bezbednosti imala dosije za dva akademika, ali da rukovodstvu ne šalje ceo dosije, nego samo najvažnije informacije o tim osobama. Godinama je ostala tajna ko je od takvih informacija Državne bezbednosti napravio tzv. humoresku sa naizgled tri izmišljene, ali prepoznatljive ličnosti. Vojko Nikolić, svima je bilo jasno da je u pitanju akademik Gojko Nikoliš, madam Argo - da ja to gospođa Margo, Nikoliševa supruga, i Savle Pavić je zapravo bio zapravo akademik Pavle Savić. U toj humoresci, koju je objavila "Politika“, Savle je penzioner, ugledna ličnost, skroman, pošten čovek, koji ništa nema sem malog stana, naučnih priznanja, ordenja i jedne lovačke puške. Nasuprot njemu je Vojko, takođe penzioner, istaknuta ličnost, ali sa legendom koju je sam o sebi stvarao. Suština sadržaja humoreske zapravo o akademiku Nikolišu je da je njegova supruga, Francuskinja, za koju se navodi da je saradnica njihove službe, te da su Nikolišu nestali svi ključevi, kao i kofer sa diplomatskim spisima. Navodi se da je on neurotičan čovek i da pokušava da se ubije. Gojko Nikoliš, kako u knjizi navodi Slava Đukić, izabran je kao meta zato što je na vanrednoj skupštini Akademije bio jedan od najoštrijih kritičara režima. 

Ovakav Nikoliš, slavni general, španski borac, lekar, akademik, narodni heroj, pisac, silno je nervirao vlast. Njemu je suprotstavljen Pavle Savić, jedan častan čovek, dugogodišnji predsednik Srpske akademije, sa kojim je Nikoliš decenijama drugovao. Piscu humoreske učinilo se zgodnim da konfrontira ove dve ličnosti jer je na skupštini Akademije došlo do oštrog spora između Nikoliša i Savića, zbog čega su obojica kasnije gorko žalila. Iz toga je proistekla humoreska, koja predstavlja sramnu stranicu u istoriji "Politike“ i čiji su sadržaji dali ton beogradskoj štampi sledećih nekoliko godina.

Posle objavljivanja humoreske u "Politici“ javnost reaguje. Novinari “Politike“ pišu peticiju, traže ostavku Živorada Minovića, tadašnjeg urednika “Politike“ i izvinjenje porodici Nikoliš. Slobodan Milošević staje u zaštitu Minovića. Minović odbija da kaže ko je naručio humoresku već stalno menja izjave o tome ko je naručio i napisao humoresku. 

Živorad Minović, direktor kompanije “Politika“ 1986-1995, glavni urednik lista “Politika“ 1985-1991: Stvar nije bila u tome da nisam hteo da otkrijem, nego što nisam znao, ali je istina ovo da sam govorio redakciji “Politike“, govorilo se ono što je meni govoreno u gradskom komitetu. 

Živorad Minović prvi put javno govori o tome šta se sve i zašto dogodilo. On i danas tvrdi da nije znao šta je sadržaj humoreske već da je to objavio bez prethodnog čitanja, jer mu je stigao nalog iz gradskog komiteta da to mora da objavi, a i, kako kaže, zvao ga je lično Ivan Stambolić, te da je sadržaj pročitao tek kada je on objavljen. Iako tadašnji svedoci govore da je Minović sve znao i da je na takav način pomagao Miloševiću, on to osporava. 

Živorad Minović: Prava istina je da se stvari događale izvan štampe, a to što se događalo u štampi je bila samo refleksija onog odnosa između te dve političke grupe, a... Kako da vam kažem, dok su trajale te rasprave o humoresci, ko je kriv, ko je odgovoran, ko je objavio i tako dalje, imao sam više sastanaka sa Ivanom Stambolićem i više puta mi je rekao, to sam i zabeležio u knjizi, u dnevniku: Nipošto se ne sme saznati odakle je došla humoreska. A Miloševiću je poslužila da brani “Politiku“, da zbog humoreske ne pređe u druge ruke.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Ta humoreska je dobro došla da se optuži Ivan Stambolić i Buca Pavlović. Slobodan je pred Osmu sednicu od mene tražio da ja na Osmoj sednici optužim Ivana i Bucu Pavlovića da su oni autori i kreatori humoreske “Pavle i Savle“ i meni je on obećao mesto i nudio mesto ministra unutrašnjih poslova posle Osme sednice. Ja sam rekao da osim ovoga što znam, ja ne mogu da ih napadnem... Zbog čega bi ih napao? Ja sam podneo ostavku. Video sam da Stevanović za to što je napisao humoresku, pošto je Žika Minović bio apsolutno involviran u celu tu pripremu i tako dalje, onda su njemu dali... Pošto je i on bio zloupotrebljen, pošto verovatno nije on bio svestan šta će se posle i u kom smislu će se ta humoreska iskoristiti. On je dobio zadatak kao književnik da obradi te podatke i on je to u nekoj svojoj umetničkoj, nekoj svojoj viziji to napravio, ovima se to dopalo. Kada je počelo sve to da se valja, da se pravi od toga afera, onda verovatno kao satisfakciju neku i njemu, pošto je čovek tek posle shvatio u šta su ga uvalili, onda su mu dali NIN-ovu nagradu. 

Ovo je prvi put da je Dušan Stupar javno izneo tvrdnju ko je zapravo pisao humoresku. Književnik Vidosav Stevanović u pisanom odgovoru za “Insajder” međutim navodi da to nije tačno i da će podneti tužbu. 

"Humoresku ’Vojko i Savle’ i sve što se događalo oko nje proizvela je tajna služba, koja je poslušno odigrala svoju ulogu prilikom političkog obračuna dve struje u Savezu komunista 1987. Dušan Stupar je, kao šef u toj službi, bio i neposredni učesnik u aferi, što i sam priznaje, ali svoju krivicu pokušava prebaciti na druge. Stupareva tvrdnja da sam ja pisac te humoreske je kleveta, odnosno neistina, izrečena bez ikakvog osnova, zbog čega ću pokrenuti građansku i krivičnu tužbu protiv njega. Tvrdnja Dušana Stupara da mi je zbog te humoreske dodeljena NIN-ova nagrada potpuno je apsurdna i nesuvisla. Ta tvrdnja bez ikakvog osnova i smisla blati ne samo mene, nego i NIN, NIN-ovu nagradu i sve ugledne članove žirija." 

Živorad Minović je posle Osme sednice imenovan i za direktora “Politike“, ali kaže da to nije bila nagrada zbog objavljivanja humoreske. 

Živorad Minović, direktor kompanije “Politika“ 1986-1995, glavni urednik lista “Politika“ 1985-1991: Humoreska nije razlog za moje nagrađivanje. Ja sam postao direktor “Politike“ posle Osme sednice, kada je smenjen prethodni direktor “Politike“, ali nije stvar bila vezana za humoresku. 

Minović danas kaže da jeste odgovoran za sve što se dogodilo, ali da to voli da objasni na drugačiji način. 

Živorad Minović: Ja više volim da upotrebim reč da se kajem... ’Ajde, može da se kaže i odgovoran. Kajem se jer sam bio glavni urednik i moj list je to objavljivao.

Da bi, kako kaže, spasao svoju dušu, Minović je zbog svega što se dogodilo odlučio 1991. godine da otvori novine i za tadašnju opoziciju. Šef tadašnjeg DB-a Zoran Janjaćković počinje svakodnevno da posećuje “Politiku“. 

Živorad Minović: To su, na prvi pogled, bili ljubazni, prijateljski razgovori. Uvek treba čekati ono šta će na kraju da kaže, a na kraju je govorio uvek: "Moraš da pripaziš na svoju okolinu, okružen si opozicijom. Tvoji pomoćnici sarađuju sa opozicijom i govori se da si i ti povezan sa tom opozicijom". Posle nekoliko tih poseta pozvao sam lično Slobodana Miloševića, on je bio predsednik Republike i protestvovao sam zašto kod mene dolazi šef Državne bezbednosti. Rekao sam mu da su to informativni razgovori u stvari i da to nema smisla. Na sve to što sam rekao Miloševiću, on je imao jedan čudan odgovor: Pa, znaš šta? Daj mu nekog drugog da razgovara sa njim. Nemoj više ti. 

Isti princip stvaranja afere uz pomoć Službe i medija ostaje do danas. Milošević je još tada shvatio koliku moć imaju mediji, pa je tako i radio sve da preuzme “Politiku“, u čemu je i uspeo. To je bio početak stvaranja partijskog novinarstva i pisanja po nalogu u Miloševićevom režimu. 

Živorad Minović, direktor kompanije “Politika“ 1986 – 1995, glavni urednik lista “Politika“ 1985 – 1991: Znam da je “Politici“ podmetnuto, to je sve posle “Vojka i Savla”, dve stvari za Vuka. U rubrici “Odjeci i reagovanja“ je počeo da se objavljuje feljton jednog člana uprave SPO-a navodno, a u stvari je bio ubačen iz policije unutra, u samu tu upravu, i on je pravio feljton o SPO-u, protiv SPO-a, protiv Vuka Draškovića. Kada je izašao prvi nastavak Drašković me je pozvao i odmah sam obustavio izlazak tog feljtona. Uveče, već kada je dobio prvo izdanje Politike, pozvao me je Milošević, opet i kaže: Zašto je prekinut ovaj feljton o SPO-u i Vuku Draškoviću? Ja sam mu na to odgovorio: Prekinut je zato što je to napisano u Državnoj bezbednosti i gradskom komitetu. On je opet rekao u njegovom stilu, kaže: Ti se opet šališ sa mnom. To je bio njegov, taj komentar. Dakle, bilo je toga i tada sam ja, nekoliko dana posle toga, smenjen sa mesta glavnog urednika. Lično me je pozvao Milošević i rekao: Ti više nisi glavni urednik “Politike“, glavni urednik će biti Aleksandar Prlja. 

Živorad Minović međutim ostaje na mestu direktora “Politike“ sve do 1995. godine. Danas kaže da se nije usuđivao da sam napusti to mesto jer je, kako kaže, bilo opasno na taj način zamerati se Miloševiću i Mirjani Marković.

Slobodan Milošević i Ivan Stambolić upoznali su se 1960. godine na Pravnom fakultetu. Od tada počinje njihovo dugogodišnje prijateljstvo. Januara 1986. godine Milošević je, zahvaljujući Stamboliću, izabran za predsednika CKSK Srbija. Samo godinu dana kasnije Milošević se obračunao sa svojim dugogodišnjim prijateljem. 

Knjiga Slavoljuba Đukića: “Posle trijumfalne Osme sednice, kada se sve sleglo, ostao je još jedan, ne toliko težak koliko neugodan posao za Slobodana Miloševića. Smenjivanje najbližeg druga sa položaja predsednika Srbije. Takoreći, na tanjiru je predao vlast. Milošević je dobio bitku već onda kada je počela, prave političke borbe nije ni bilo. Inače, kompromisan i neborben, Stambolić je psihički bio nepripremljen za političku tuču. Još uoči Osme sednice, kada su mu u porodici govorili da je on na redu posle Pavlovića, odgovorio je: To je nemoguće! Ja sam sa Slobodanom bio bliži nego sa svojom braćom! Takav protivnik Miloševiću je bio lak plen.“ 

Milošević je prvo zahtevao od Stambolića da podnese ostavku. Međutim, Ivan Stambolić je, kako se navodi u knjizi Slave Đukića, odlučio da sam sebi stavi omču oko vrata, ali da to bude demokratska volja Predsedništva Srbije. Pristao je da ustupi svoj vodeći položaj i da ode daleko od dnevne politike, na uvaženo mesto predsednika Jugoslovenske banke za međunarodnu i ekonomsku saradnju. Cela ova operacija izvedena je na taj način što je Stambolić pre odlučujuće sednice vrbovao članove Predsedništva koji su mu bili naklonjeni da glasaju za njegovo razrešenje jer drugog izlaza nema. Za razrešenje Ivana Stambolića glasalo je šest članova od dvanaest, među kojima je bio i Slobodan Milošević. 

Milošević još tada počinje da uspostavlja kontrolu i nad medijima i nad Službom državne bezbednosti. Sve do kraja svoje vladavine to su mu bile dve poluge vlasti na koje se uvek oslanjao. 

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Služba... Ona je efikasna na onoliko koliko joj se to dozvoli. Vi, ako date konkretne i određene zadatke Službi, ona to izvršava. 

B92: Ali to se obično svodi na političke protivnike? 

Dušan Stupar: Ali ne možete vi Službu da optužite za bilo šta od toga o čemu mi sada razgovaramo. Služba radi ono što joj se naredi, ono što joj je zadatak, ona izvršava. 

Milošević je ponovo upotrebio Službu državne bezbednosti za obračun protiv Ivana Stambolića, ali sada 2000. godine. Ne za političku već ovaj put fizičku likvidaciju.

Još krajem osamdesetih Stambolić za Mirjanu Marković i Slobodna Miloševića postaje potencijalni neprijatelj. Ubijen je 2000. godine i bačen u živi kreč. Povod za otmicu i ubistvo, bili su izbori 2000. godine. Oni su bili zakazani za 24. septembar, tačno na dan kada je 13 godina ranije bila održana Osma sednica, koja je dovela do potpunog razlaza tadašnjih prijatelja i partijskih drugova Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića. 

Stambolić je uoči tih izbora 2000. godine imao kontakte sa tadašnjom opozicijom. Postojala je ideja da on bude predsednički kandidat DOS-a. Njegovo približavanje DOS-u i mogućnost da posle 13 godina ponovo bude protivkandidat Slobodanu Miloševiću, ali sada na predsedničkim izborima, za Mirjanu Marković i Miloševića bila je izdaja koja se ne može oprostiti.

Miloševićeva služba svakodnevno, prema saznanjima “Insajdera”, prati i prisluškuje Ivana Stambolića i na taj način priprema teren za otmicu, odnosno ubistvo. To je, međutim, ostala tajna do danas. Za razliku od drugih ubistava u kojima učestvovala Miloševićeva Služba bezbednosti, ovo ubistvo predstavljeno je kao otmica. Nisu se odlučili da ubiju Stambolića u šumi dok je trčao, već su osmislili sve da izgleda kao nestanak ili otmica jer u tom slučaju istragu ne vodi odeljenje za ubistva. 

Paralelno sa tim, predstavnici JUL-a i SPS-a tada daju izjave za medije, u kojima govore: pitajte ženu Ivana Stambolića gde joj se muž odšetao. Na tome je i ostalo sve do akcije “Sablja”, kada je, tri godine kasnije, otkriven ovaj monstruozni zločin. Prema podacima iz sudskih spisa, sledi rekonstrukcija otmice i ubistva Ivana Stambolića. 

“Sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno, odredu DB-a namenjenom za likvidacije, ali šta je sa organizacijom ili njenim delovima, koji su bili ili su još uvek u ekonomiji, pravosuđu, policiji, medijima, politici i koja, u strahu da ne bude otkrivena, podržava ovakve odbrane okrivljenih i održava ih u zabludi da će se sve po njih povoljno rešiti? Ništa se neće povoljno rešiti. Naprotiv, biće obeleženi i oni i članovi njihovih porodica za sva vremena i, da ponovim još jednom, ne sudi se junacima jer junaci ne ubijaju sa leđa, vezane, same, nemoćne. Jaki su u grupi, a pojedinačno, pojedinačno se plaše. Čega? Gubljenja imovine, povlastica, beneficija. U ovom trenutku nijedna institucija u zemlji ne brani zemlju u toj meri kao što to radi ovaj sud. Vaša odgovornost je toliko veća, ali te odgovornosti ne treba se bojati. Naprotiv, istorija je zabeležila zlo, istorija očekuje odgovor. Odgovor ovog suda treba da bude takav da ne padne pod udar istorije. Sve što nije adekvatan odgovor na zlo režima Slobodana Miloševića istorija će osuditi.“ 

Posle ovakve završne reči, u kojoj je između ostalog navedeno da su Slobodan Milošević i Mirjana Marković naručivali ubistva svojih političkih protivnika, tužilac Mioljub Vitorović je smenjen, odnosno nije mu produžen mandat, čime je, u ime države, praktično kažnjen. 

Mirjana Marković živi u Rusiji, gde je dobila politički azil. Slobodan Milošević preminuo je u pritvorskoj jedinici u Hagu. Za ubistvo Ivana Stambolića pravosnažno su osuđeni: 

Radomir Marković - 15 godina zatvora 

Milorad Ulemek Legija, Branko Berček - 40 godina zatvora 

Nenad Bujošević - 35 godina zatvora 

Leonid Milivojević, Duško Maričić - 30 godina zatvora 

Nenad Ilić - 15 godina zatvora 

Milorad Bracanović - 2 godine zatvora

Службена тајна 3дел

Sva ova ubistva dogodila su se u vreme dok je Radomir Marković bio na čelu DB-a. Odlukom novo-izabranog predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice 2000. godine Marković ostaje na čelu DB-a gotovo četiri meseca posle promene Miloševićevog režima.

Slobodan Milošević i Mirjana Marković vladali su Srbijom čitavu deceniju. Državne resurse uz pomoć lojalnih pojedinaca koristili su za ubistva, šverc, pljačku građana i lično bogaćenje.

U prošloj emisiji videli ste kako je tajna služba, dok je na njenom čelu bio Jovica Stanišić, učestvovala u osmišljavanju Dafine, uz čiju pomoć su opljačkali građane. Kakva je bila njihova uloga u švercu cigareta, nafte, oružja i kako su stvarali crne fondove na štetu države za funkcionisanje svoje oružane jedinice.

U ovoj emisiji videćete i mehanizam funkcionisanja Službe kada su u pitanju politička ubistva, koja su obeležila period dok je na čelu Službe bio Radomir Marković.

Državni vrh na čelu sa Slobodanom Miloševićem, Mirjanom Marković i njihovim partijskim drugovima, odluči ko je neprijatelj, izdajnik i strani plaćenik, izda nalog tajnim službama za praćenje te osobe. Praktično, svi koji su ubijeni prethodno su atipično praćeni i prisluškivani. Operativci koji to rade često ne znaju šta je krajnji cilj, ali zato njihovi šefovi u Službi znaju. Na taj način pripreman je teren za JSO, čiji su predstavnici u saradnji sa kriminalcima uglavnom stupali na scenu kada je trebalo pucati.

JSO je bila oružana jedinica tajne službe, formirana za obavljanje prljavih poslova. Uglavnom nekoliko minuta pre ubistva operativcima se naređuje da prekinu svako praćenje i prisluškivanje. Paralelno sa tim, prethodno su podobni novinari, po nalogu političara ili Službe, pripremali atmosferu javnog linča osobe čije se ubistvo priprema. Posle ubistva, policija je uglavnom služila ne da radi istragu, već da izda šturo saopštenje da se dogodilo ubistvo i da su počinioci nepoznati. Kada je bilo potrebno, logistiku su pružali predstavnici Vojske, odnosno vojne službe. Po izvršenom zločinu, političari su davali izjave u kojima su opravdavali zločine, mediji to prenosili, istraga je tapkala u mestu i krug je bio zatvoren tako što je javnosti putem medija sugerisano da je taj koji je ubijen i trebalo da bude ubijen. Svi ti ljudi koji su promenjivali takav mehanizam uglavnom su ostali da rade i u službama i u medijima i posle promena 5. oktobra. Matrica je bila ista i kada se pripremalo ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Radomir Marković postavljen je za načelnika DB-a u oktobru 1998. godine, kada je sa tog mesta smenjen Jovica Stanišić. Marković je bio čovek od poverenja Mirjane Marković i Slobodana Miloševića. Na čelo Službe došao je iz policije, gde je od ’97. godine bio načelnik Resora javne bezbednosti. Prethodno je u junu ’93. godine rukovodio akcijom hapšenja lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića i njegove supruge Danice, kada je bračni par Drašković brutalno premlaćen. Bio je u veoma bliskoj vezi sa porodicom Milošević-Marković, jer je Marka Miloševića vodio u lov i učio ga da puca. Dolaskom Radomira Markovića u službu DB-a na važno mesto, kršenjem svih pravila i propisa, dolazi i predstavnik SPS-a.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDBa- 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Kada je Jovica smenjen, u Službu je doveden Uroš Šuvaković. Meni je bilo uvek smešno kada je Šuvaković govorio na nekom televizijama: "Ja nisam radio u Službi", a upravo je on bio postavljen za vreme Radeta Markovića za pomoćnika za informisanje, analitiku i informisanje i bio je ispod mene, kancelarija ispod mene, i nas dvojica smo... Pozvao me je kad je došao, posle ne znam koliko dana, zbog nekog posla, popili smo Uroš Šuvaković i ja kafu, ja sam mu nešto rekao kako ja to sve vidim i tako smo se rastali. Znači, u vreme Jovice Stanišića niko iz SPS-a nije bio tu i JUL-a, niko nije bio sa Službom... Bilo je pokušaja da nam ubace te neke ljude da rade koji su bliski JUL-u pre svega, ne SPS-u, SPS se baš nije trpao da gura te svoje ljude, ali JUL je po svaku cenu pokušavao...

Uroš Šuvaković bio je član Glavnog odbora SPS-a. Od 27. novembra 1998. godine radio je u analitici DB-a. Danas vodi udruženje "Sloboda“, brani lik i delo Slobodana Miloševića i piše kolumne. Po funkciji koje je imao u Službi, morao je da zna sve zločine i ubistva koja su se pripremala zato što je analitika najvažniji segment Službe, jer tu dolaze sve informacije koje prikupe operativci i tu se prave dosijei. Na funkciji zamenika načelnika analitike DB-a Šuvaković je bio kada su ubijeni Slavko Ćuruvija, četvorica funkcionera Srpskog pokreta obnove, Ivan Stambolić i kada je bio pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Predstavnici SPS-a i JUL-a, posle promene vlasti 2000. godine, kada je počelo otkrivanje zločina koje je počinila Služba, tvrdili su da nisu imali nikakve veze sa tajnom policijom. Međutim, takve tvrdnje demantovane su saznanjem da je upravo Uroš Šuvaković bio zamenik načelnika analitike.

Zoran Mijatović: Sećam se, pre nego što me je pozvao, ja sam znao da će on da dođe jer, vidim ja, moleri tamo nešto rade, prepravljaju... Ja sam tu 30 godina, ja znam i molere i sve živo i pitam: Hej, kume, šta radite ovo? Kaže: "Spremamo", kaže, "kancelariju", a sve šapuću, strah je, Jovica smenjen... Tako je to u Službi kad se rukovodilac smeni, dolazi drugi, boga mi, poprilično je dosta straha mnogih ljudi. Pa kad pitaš molera, on se prvo prekrsti, pa mi onda kaže: Znaš, Uroš Šuvaković tu dolazi, treba da bude načelnik itd.

Radomira Markovića sa porodicom Milošević upoznao je Nikola Ćurčić, inače Miloševićev čovek od poverenja i dugogodišnji prijatelj. Kasnije je Ćurčić Markovića i predložio za mesto načelnika DB-a.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982 – 1999, savetnik načelnika RDB 2001: Rade Marković je bio formalno šef Službe, a Nikola Ćurčić je bio njegov zamenik, a mi koji smo bili u Službi makar i malo zakačili tog vremena znamo da je siva eminencija bio, mislim, sada već pokojni Nikola Ćurčić. U toj profesiji je zamenik načelnika Službe, u stvari prvi operativac Službe. E sad, ovde je problem što i Marković i Ćurčić su bili ljudi van te struke. Tu je taj problem nastao da su dva nekompetentna čoveka, politički podobna i lojalna porodici Milošević u to vreme, došli na čelo Službe i praktično Službu upropastili. Upropastili u toliko što i danas javnost ima percepciju da je to osinje gnezdo i zlo, što i jeste bilo u njihovo vreme, jer su oni pretvorili jednu instituciju važnu za funkcionisanje svake države u zlo, jer su se poslužili državnim resursima i resursima službe za razračunavanje sa političkim neistomišljenicima.

Nikola Ćurčić preminuo je 2006. godine. Radomir Marković nalazi se od 2001. godine u zatvoru. Osuđen je na višegodišnju kaznu zatvora. Marković i Ćurčić su i pre početka rada u Službi godinama radili zajedno. Dok je Ćurčić bio zamenik sekretara gradskog SUP-a, pomoćnik mu je bio Radomir Marković. Nekoliko godina kasnije, kada je imenovan za šefa DB-a, Marković je svog tada već dugogodišnjeg prijatelja Nikolu Ćurčića postavio za svog zamenika, a Milorada Ulemeka Legiju imenuje za komandanta JSO-a. Ta oružana jedinica bila je sastavni deo DB-a, osnovana je još 1991. godine, ali je formalno postala deo Službe državne bezbednosti ’96. godine.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Moj je utisak da su službe postale veoma bitan činilac na političkoj sceni Srbije u onom momentu kada je Milošević počeo da gubi podršku. Dakle, sa gubitkom njegove podrške kod birača službe su postale njemu itekako važne za održanje na vlasti i negde od tog momenta i počinje upotreba službi za različite ciljeve održanja režima na vlasti.

Biljana Kovačević Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: U Miloševićevo vreme sistem je funkcionisao zaista onako kao jedna kriminalna družina, a naročito službe u njemu. Znači, svako može da dođe pod udar zakona da ni ne zna na koji način je došao pod udar zakona i da se proglasi neprijateljem.

Pored predstavnika nevladinih organizacija, i novinari i mediji koji nisu pristajali da budu pod kontrolom Miloševićevog režima proganjani su od samog početka. Vrhunac histerije događa se od kraja 1998. godine. Sa početkom intenziviranja sukoba na Kosovu, a pre NATO-bombardovanja, trebalo je naći načina kako da se zabrani kritika Miloševićevog režima, koja se tada mogla čuti samo putem nezavisnih medija. Zato Vlada narodnog jedinstva Mirka Marjanovića, koju su činili SPS, JUL i Srpska radikalna stranka, odlučuje da se donošenjem protivustavnog zakona o informisanju i raznim uredbama obračuna sa takvim novinarima i medijima.

U oktobru ’98. godine usvojen je protivustavni Zakon o informisanju, koji je značio gušenje osnovnog prava, predviđenog Ustavom: slobode govora i mišljenja. Po tome će ostati upamćen donedavno generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić, koji je tada bio ministar za informisanje. Presude o milionskim novčanim kaznama protiv nezavisnih medija donosile su se preko noći. Pošto to niko nije mogao da plati u roku od 24 sata, logično je bilo da sledi gašenje novina, a kod ostalih, koji nisu kažnjeni, dovodi do autocenzure.

U to vreme počinju intenzivniji sukobi na Kosovu. Zapad mesecima preti da će uslediti NATO-bombardovanje, ako se kriza ne reši mirnim putem. Na početku bombardovanja ubijen je i novinar Slavko Ćuruvija. Prethodno je putem državnih medija obeležen kao izdajnik. Predstavnici vlasti najavljivali su da će se, ako počne bombardovanje, obračunati sa svim izdajnicima u zemlji, čime je, uz pomoć Službe, medija i političara, stvarana atmosfera koja kasnije treba da u javnosti opravda ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Da je u Službi bezbednosti u vreme Miloševića preovladavalo mišljenje da sve koji su od strane režima proglašeni za izdajnike treba ubiti najbolje pokazuje komentar Dragana Filipovića, tada visokog funkcionera DB-a.

Dragan Filipović Fića, tada načelnik obaveštajne službe DB-a, pobegao je iz zemlje tokom akcije "Sablja":

"U pružanju podrške NATO-intervenciji prednjačio je globalistički publicista Slavko Ćuruvija. On je javno podržavao američko bombardovanje, nazivajući ga demokratskim činom. To je najverovatnije bio razlog zbog kojeg je likvidiran negde na početku rata, u pauzi između dva demokratska bombardovanja. Za njegovu smrt globalisti okrivljuju isključivo Službu državne bezbednosti, mada je objektivno to mogla organizovati i izvršiti bilo koja od patriotskih grupacija, kojih je tada u Srbiji bilo na desetine. Lično, nisam imao dodirnih tačaka sa likvidacijom Ćuruvije niti mi je poznato ko je to izvršio, mada se i moje ime verovatno nalazi na listi osumnjičenih, ali ko je da je, znao je i šta radi i zašto to radi."

Najava za ubistvo Slavka Ćuruvije usledila je 6. aprila ’99. godine u "Politici ekspres". Novinar Miroslav Marković potpisao je tekst "Ćuruvija dočekao bombe“, koji je u stvari bio napisan po nalogu Mirjane Marković. Tadašnji direktor kuće „Politika“ je Dragan Hadži-Antić. Bila je to javna pretnja i presuda Ćuruviji. Komentar je pročitan i u drugom "Dnevniku“ RTS-a:

"U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji sve vreme priželjkivali bombe za Srbe. Reč je dabome o Slavku Ćuruviji. Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju, a ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali."

Slavko Ćuruvija ubijen je pet dana kasnije, na Uskrs ’99. godine, dok je sa Brankom Prpom ulazio u haustor zgrade u kojoj stanuje.

Branka Prpa: "Već sledećeg trenutka drugi me je udario pištoljem po glavi i ja sam pala pored Slavka, koji je već ležao. Onaj koji je pucao, prišao je i tu ispred mene pucao mu u glavu. Koliko sam saznala dan posle ubistva, bilo je 17 metaka, bilo je rikošeta, meci su udarali okolo. Prosto ne znam kako sam živa. Prigušivač je očigledno korišćen jer nisam čula pucnje."

Sve u vezi sa ovim ubistvom odmah je ukazivalo da se radi o rukopisu DB-a. Međutim mediji tada ćute. Bombardovanje traje, u zemlji je vanredno stanje. Funkcioner JUL-a i savezni ministar Goran Matić u maju 2000. godine za "Tanjug“ izjavljuje da oni koji postavljaju pitanje ko je ubio Ćuruviju destabilizuju državu.

Samo mesec dana posle petooktobarskih promena 2000. godine, u javnost je izašao dosije "Ćuran“, dokument Državne bezbednosti, iz kojeg se videlo da su Ćuruviju dva dana pre ubistva pratili pripadnici beogradskog centra DB-a, na čijem je čelu tada Milan Radonjić. Pet minuta pre ubistva naređeno im je da se povuku. Jedan pripadnik DB-a, koji nije čuo naredbu o povlačenju, svedočio je da na ulici gde je ubijen Ćuruvija video beli "golf 3“, identičan vozilu kojim su raspolagali pripadnici 9. odeljenja. Utvrđeno je da je na dan ubistva Ćuruvije za sporni "golf“ bio zadužen pripadnik beogradskog DB-a Ratko Romić. Kako su objavili mediji, Ratko Romić i nekadašnji pripadnik JSO-a Miroslav Kurak, koji su, prema iskazima, viđeni u Svetogorskoj ulici u vreme ubistva, trenutno su u bekstvu.

Ubistvo Slavka Ćuruvije najbolje pokazuje zloupotrebu Službe, ali i njenu moć, zbog koje do danas nije podignuta optužnica za to ubistvo, iako postoji dosta dokaza na osnovu kojih je jasno da su pripadnici DB-a umešani u ubistvo. Mnoge stvari bile su jasne novom rukovodstvu još 2001. godine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Tamo se nesporne stvari, da je tajno praćenje bilo dva dana, da prvi dan to nije uspelo, da je Radonjić bio nezadovoljan. Njih je Radonjić uveče zvao, ljutio se da nisu dobro uradili posao, da će sutradan da ih pohapsi, strelja i ne znam šta.

B92: Dobro, a šta je bilo sa Radonjićem, to je ono što se ne zna?

Zoran Mijatović: Ništa, Radonjić je dao nalog, on kaže da je njemu dao nalog Rade Marković i to tako se obrtalo u krug.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Bio sam učesnik jednog sastanka, koji je obavljen u prostoriji tadašnjeg načelnika Službe držane bezbednosti Srbije Gorana Petrovića, na kome su bili, pored ljudi iz Službe bezbednosti, ljudi iz Okružnog tužilaštva, gde je donet zaključak da se vrši privođenje Milana Radonjića i da se spremi krivična prijava. Ja ne znam šta se tu izdešavalo, na kraju je čitava priča svedena na to da je on predat Okružnom sudu, kao dopuna izveštaja krivične prijave, kojom je on bio obuhvaćen, vezano za Ibarsku magistralu.

B92: Od ubistva Ćuruvije se odustalo ili šta?

Zoran Stijović: Ne znam.

Milan Radonjić, tadašnji načelnik beogradskog centra DB-a, u međuvremenu je oslobođen i optužbe za učešće u ubistvu četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali. Dežurni u beogradskom centru DB-a na dan ubistva Ćuruvije, kao i u vreme zločina na Ibarskoj magistrali, bio je Cvjetin Milinković, koji je preminuo 2006. godine. Miroslav Marković, koji je potpisao tekst "Ćuruvija dočekao bombe“, radio je do nedavno u dokumentaciji Politike. Dragan Hadži-Antić povukao se iz javnosti, bavi se zastupanjem interesa Kube u Srbiji i zajedno sa Urošem Šuvakovićem promoviše knjige Mirjane Marković. Ona je pobegla iz zemlje neposredno pre ubistva Zorana Đinđića i pored toga što je protiv nje bila podneta krivična prijava kao inspiratora ubistva Ćuruvije. Tu prijavu podneo je brat Slavka Ćuruvije, Jovo Ćuruvija. Nikada nije saslušana. Danas živi u Rusiji, gde je dobili politički azil.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Ne možete vi da saslušavate lica kada je u pitanju neko krivično delo po nekoj političkoj vizuri. Pa da kažem: hajdemo mi sad lepo da krenemo od porodice Milošević, s druge strane da krenemo od predsednika SPS-a i ovde od predsednika ili potpredsednika JUL-a. A šta mislite da pozovemo Miru Marković, da ona kaže: šta je vama? I tako da se rastanemo. Ima nešto što je besmisleno...

B92: Pitanje je šta ćete vi nju da pitate?

Zoran Mijatović: Ima nešto... Pa, što god da je pitate, pa je l’ Vi očekujete da radite na slučaju Ćuruvija, pa prvo da pozovete Mirjanu Marković, da Vam ona kaže da nije... Neće da kaže: E pa, jesam, ma nisam znala. Ja rekla malo jače, a oni čuli...

B92: Ne, Vi ste rekli da ste stali do Radeta Markovića?

Zoran Mijatović: Znači, Rade Marković, pa sa njime itd, ali mi nismo još ni dobili nijedan podatak od svedoka, od ljudi koji su učestvovali, da to vodi prema Miri Marković. Mi smo išli onako kako to dozvoljava jedan ozbiljan posao, da dokažete da iza toga stoji nalogodavac, primera radi, Mira Marković. Možda stoji, možda ne stoji. Možda bi do nje došli, možda ne bi, ali ne zaboravite, Goran Petrović i ja to samo radimo devet meseci.

Mehanizam je i svim političkim ubistvima uvek bio isti. Služba državne bezbednosti prati i prisluškuje potencijalnu žrtvu, informacije o kretanju, kao i gde je ta osoba trenutno, javljaju šefovima Službe ili određenog odeljenja DB-а. Neposredno pre ubistva, šef operativcima na terenu naređuje da praćenje prekinu. Na taj način, operativci često ne znaju zašto nekoga prate, ali stalnim izveštavanjem gde je žrtva zapravo pripremaju teren za ubistvo, kada nastupaju pripadnici Jedinice za specijalne operacije. Po svemu sudeći, onaj koji izdaje naredbu operativcima da se praćenje prekine - zna i da sledi ubistvo, ali isto tako zna i ko je ubica.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982 – 1999, savetnik načelnika RDB 2001: Vrh Službe daje naloge te vrste i odabere ljude koji će to da rade i proces vam ide u tom smislu da... Za to su najbolji primeri ovo, recimo, Ibarska magistrala, to je par ekselans primer za ovo o čemu govorim, s tim što... Tu sad, kad je Ibarska magistrala u pitanju, ima jedno dvojstvo jer recimo uključeni svi pripadnici pratećeg aparata da prate operativnu obradu Vuka Draškovića, ali oni ne znaju šta je cilj te pratnje, oni misle da je cilj pratnje da se prati čovek ko i svi ostali koji se prate, a ne znaju da sve ide ka tome da se ubije u stvari politički protivnik. Služba je pratila i prisluškivala i ovo što Vi pitate, to je odlična polazna osnova za tužioca da procesuira slučaj.

Posle 5. oktobra prioritet novom rukovodstvu DB-a bio je otkrivanje ubica Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, četvorice funkcionera Srpkog pokreta obnove, kao i pokušaja ubistva Vuka Draškovića. U međuvremenu, donete su pravosnažne presude za ubistvo na Ibarskoj magistrali, za ubistvo Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine. Podignuta je zajednička optužnica za ubistvo Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi i u tom postupku prvi put se kao naredbodavac pojavljuje Slobodan Milošević, ali i Mirjana Marković. Taj postupak je bio i prvi u kojem je otkrivena i uloga koju tad ima Vojska u pripremi za ubistvo Vuka Draškovća.

Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije: Pa, ja ne bih rekao da je učestvovala Vojska u tome.

B92: A pomagala je?

Svetko Kovač: Dakle, ona je davala određenu logističku podršku, i ne Vojska, zna se tačno, personalno, ko je to uradio i ko je iz Vojske u tome učestvovao. Mi smo negde 2002. godine dobili podatke da je moguće da je neko iz Vojske učestvovao u logističkoj podršci pokušaja atentata na gospodina Vuka Draškovića. Te podatke smo proveravali, međutim, trebalo je dosta vremena da prikupimo dokaze da je to zaista tako. Mi smo radeći prikupili dokaze i negde u martu 2003. dostavili Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala, koja je inače vodila taj slučaj, tako da je to predato tužiocu i to je u sudskom procesu. Dakle, potpuno je razjašnjeno ko je učestvovao i na koji način.

B92: Tu se navodi Živko Terzić, koji je danas Vaš zamenik, da je on davao te vojne uniforme?

Svetko Kovač: On je radio na dokumentovanju tih zloupotreba.

B92: Ne da je učestvovao u pomaganju?

Svetko Kovač: Ne, dakle, on je radio na dokumentovanju i zahvaljujući njegovom radu, i ne samo radu njegovom, nego i ljudi koji su sa njim radili, upravo je ovo sve dokazano i predati kvalitetni dokazi tužiocu.

Živko Terzić, zamenik načelnika Vojno-bezbednosne agencije u vreme kada su pripadnici JSO-a pokušali da izvrše atentat na Vuka Draškovića u Budvi, bio je pomoćnik načelnika za bezbednost u ratnoj mornarici u Tivtu. Terzić je tada pripadnicima JSO-a obezbedio smeštaj, vojne uniforme, sanitetsko vozilo, dozvolu za putovanje na relaciji Budva-Cetinje, kao i tri vojne knjižice da se vrate u Srbiju. Naredbu koju je Terzić izvršio dao je admiral Milan Zec, sa obrazloženjem da će kolege iz SDB-a Srbije raditi na nekom tajnom zadatku u njihovoj zoni odgovornosti i da im treba pomoć.

Na suđenju za pokušaj ubistva Draškovića Živko Terzić je prepoznao optuženog Nenada Ilića kao osobu koja se predstavila kao Predrag Đorđević, radnik RDB-a Srbije. Kako se moglo čuti na suđenju, Terzić je pomogao pripadnicima JSO-a, ali i saopštio svom pretpostavljenom da mu je zadatak čudan jer je neobično da se od njihove službe traže takva sredstva za potrebe MUP-a. Svi oficiri ratne mornarice svedočili su da niko nije povezao ovu posetu i pokušaj ubistva Vuka Draškovića.

Nebojša Pavković, koji je optužen za učešće u pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi, nalazi se u Hagu, gde mu se sudi za ratne zločine, tako da u zemlji protiv njega nije vođen sudski postupak. Pavković je postao načelnik Generalštaba posle NATO-bombardovanja.

Da je režim Slobodana Miloševića bio spreman na sve najbolje pokazuje činjenica da je tokom NATO-bombardovanja žrtvovano 16 radnika RTS-a. Naređeno im je da ostanu u zgradi, iako se znalo da će zgrada biti bombardovana. Za to ubistvo optužen je i na 10 godina zatvora osuđen samo tadašnji generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović. Tokom čitavog toka istrage Milanović je negirao mogućnost da je mogao znati da će zgrada RTS-a biti bombardovana. Međutim, tadašnji načelnik analitike u beogradskom centru DB-a Vlada Nikolić otkriva šta se dešavalo te noći.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB-a 2001: I dobro se sećam da sam te noći dolazio na dežurstvo u beogradski centar, da sam video razorenu televiziju i video sve one jezive scene u Aberdarevoj ulici, došao na dežurstvo i rekao da, okupljenim tu kolegama, rekao da bi trebalo odmah uhapsiti Dragoljuba Milanovića što je dozvolio da pogine ovoliki broj ljudi.

B92: Vi ste kao pripadnik Službe znali da Dragoljub Milanović tada zna da će biti bombardovanja?

Vlada Nikolić: Mi smo osnovano pretpostavljali da će televizija biti bombardovana. NATO-pakt je proklamovao televiziju kao legitimni svoj cilj, mi smo znali da je to moguće svakog dana da se desi.

B92: A jeste kao Služba preduzeli nešto da upozorite te ljude?

Vlada Nikolić: Naravno, ono što je bilo... Sva saznanja koja je Služba imala o tome prezentovala je višim instancama i baš zato što smo očekivali da se tako nešto desi meni je bilo jezivo to saznanje da su ti ljudi praktično žrtvovani.

Ova izjava Vlade Nikolića praktično potvrđuje tvrdnje porodica poginulih radnika RTS-a, koji godinama zahtevaju od nadležnih da kazne sve koji su znali i bili krivi za žrtvovanje radnika RTS-a.

Dragoljub Milanović osuđen je juna 2002. zbog odgovornosti za pogibiju 16 radnika RTS-a. On međutim, po svemu sudeći, nije jedini krivac za pogibiju radnika RTS-a, pitanje je samo ko koga štiti i dalje. Milanović je zatim do pravosnažnosti presude na slobodu pušten odlukom Vrhovnog suda Srbije. Javnost je bila šokirana takvom odlukom Vrhovnog suda. Rešenje je međutim donelo veće Vrhovnog suda kojim je, kako se kasnije, saznalo predsedavao Ljubomir Vučković. Taj sudija je prošle godine osuđen na šest godina zatvora zbog primanja mita, protivzakonitog posredovanja i zloupotrebe položaja u slučaju kriminalne grupe Zorana Jotića Jotke. Advokat Milanovića, Branimir Gugl, tvrdio je da Milanović neće pobeći i da je pasoš predat državi. Međutim Milanović je tada sa lažnim ispravama pobegao iz zemlje. Tek u akciji "Sablja“, posle ubistva premijera Srbije, uhapšen je u Crnoj Gori i saopšteno je da su Milanoviću u bekstvu 2002. pomagali Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan. Oni su mu omogućili prelazak u Crnu Goru sa lažnim policijskim legitimacijama. To je najbolji primer koliko su veze između Miloševićevih ljudi iz medija, Zemunskog klana, policije, DB-a, pravosuđa i JSO-a bile jake i kada on više nije bio na vlasti.

Vlada Nikolić, koji je u noći bombardovanja zgrade RTS-a pred kolegama rekao da Dragoljuba Milanovića treba odmah uhapsiti jer je žrtvovao radnike RTS-a, sklonjen je istog trenutka iz Službe.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB-a 2001: Ja recimo konkretno sam dobio rešenje da idem u Prizren na neodređeno radno mesto, tako je pisalo u rešenju, i na neodređeno vreme. Onda ja nisam hteo da primim to rešenje, tražio sam objašnjenje. Milan Radonjić koji mi ga je uručivao, nije znao da mi da obrazloženje. Disciplinski postupak je sproveden protiv mene i u roku od 24 sata sam bio na ulici, što sam ja doživeo kao veliku nagradu u tom trenutku, jer sam shvatio da zaista ja i ta služba u kojoj sam radio više nemamo ništa zajedničko.

Posle toga Vlada Nikolić napušta Službu i odlazi da radi u Gradskoj direkciji za građevinsko zemljište, koje je tada u nadležnosti Srpskog pokreta obnove. Tri dana pre ubistva na ibarskoj magistrali kidnapovali su ga pripadnici DB-a.

Vlada Nikolić: Meni su to rekle mnoge starije kolege, koje pamte vreme od Ozne, Udbe i redom, hronološki do današnjih dana, da sam ja jedinstven slučaj utoliko što Služba nije nikad se tako razračunavala sa svojim pripadnicima, nego je to radila mnogo elegantnije, u smislu: idi u penziju, skloni se. Ali ovo je bilo vreme takvo gde sam ja poslužio kao primer kako će da prođu ostali ako se usude da napuste Službu i zaposle se, možete misliti, zaposlite se u gradskoj ustanovi nekoj, a grad je tada u rukama opozicije.

Sudski postupak za otmicu Vlade Nikolića još uvek je u toku. Ljudi koji su ga, kako se navodi u optužnici, isleđivali bili su Miša Milićević i Goran Živaljević, koji su 2002. godine, odlukom Zorana Đinđića, imenovani na čelo Službe bezbednosti. Zanimljivo je da je Živaljević u postupku za otmicu bivšeg radnike DB-a Vlade Nikolića do 2005. godine bio svedok, a posle u postupku postao optuženi.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: I u sklopu priprema za Ibarsku magistralu verovatno da su rukovodioci tadašnje službe rekli, razmišljali: šta će nam onaj Vlada Nikolić tamo u osinjem gnezdu, opozicionom, on će ako mi ovo napravimo, moći da eventualno pomogne u rasvetljavanju toga što mi planiramo da uradimo, pa hajde da ga mi lepo na vreme sklonimo u neki podrum i da ne mislimo o njemu.

Da su pripadnici srpske službe i podzemlja tokom bombardovanja bili umešani i u ubistvo novinarke BBC-ja Džil Dando izveštavali su britanski mediji, ali se o tome moglo čuti i na sudu u Londonu. Novinarka BBC-ja ubijena je samo tri dana pošto je bombardovana zgrada RTS-a i nekoliko dana posle bombardovanja poslovnog centra Ušće, u kojoj su bile prostorije televizije Košava, čija je vlasnica tada bila Marija Milošević. Široj javnosti Srbije slučaj ubistva novinarke BBC-ja nije poznat.

U vreme NATO-bombardovanja, 26. aprila, ispred ulaznih vrata svog stana u Londonu ubijena je Džil Dando, jedna od tadašnjih zvezda televizije BBC. Londonski mediji već tada su navodili da je ubica došao iz Srbije i da je povezan sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, nekadašnjim saradnikom Savezne službe bezbednosti. Britanska policija tada je odbacila kao neosnovane sve te navode i na sud je izveden i 2001. godine za ubistvo osuđen već osuđivani nasilnik Beri Džordž.

Međutim, na suđenju su advokati Džordža, kako prenosi BBC, pročitali izveštaj britanskih službi, u kojima je pisalo da je Arkan naredio ubistvo kao osvetu za bombardovanje televizije Košava, koja je tada bila u vlasništvu Marije Milošević. Ubica je stigao iz Jugoslavije, preko Nemačke i Francuske, a putovao je brodom, jer se smatralo da bi ga let avionom otkrio, stoji u ovom izveštaju.

U međuvremenu, desilo se i bombardovanje televizije Beograd, u kojem je poginulo 16 radnika RTS-a. Posle ubistva novinarke Dando, studio BBC-ja dobio je nekoliko anonimnih poziva, u kojima se ubistvo Dandove povezivalo sa bombardovanjem RTS-a. U jednom takvom razgovoru, muškarac koji je pozvao između ostalog je rekao: "Vi masakrirate, mi uzvraćamo masakriranjem. Prvu žrtvu imali ste juče." Beri Džordž je u avgustu ove godine pravosnažno oslobođen svih optužbi, a ubistvo novinarke ostalo je nerešeno.

Željko Ražnatović Arkan, koji još tokom 80-ih ubijao po nalogu savezne službe, a kasnije DB-a, ubijen je 2000. godine ispred Interkontinentala. Njegovo ime dovodilo se u vezu i sa ubistvom novinarke Duge Dade Vujasinović. Dada Vujasinović pronađena je mrtva u svom stanu 8. aprila ’94. godine. Nadležne institucije odmah su saopštile da je u pitanju samoubistvo. Iako sve činjenice ukazuju na to da je Dada Vujasinović ubijana, do danas nije podignuta nikakva optužnica. Nikada do danas nije ni ispitana uloga vojnih i civilnih službi u ubistvu novinarke Dade Vujasinović, iako su za to postojale osnovane sumnje. Insajder će se tom temom posebno baviti u nekoj od narednih emisija.

Pošto u Službi bezbednosti ima ljude koji će izvršavati svaku naredbu, pa i onu koja znači krivično delo, Milošević na početku bombardovanja odlučuje da izvrši promene i u Vojsci. Zanimljivo je međutim da Milošević donosi odluku da reaktivira i vrati u vojnu službu tada već penzionisanog generala Aleksandra Vasiljevića. Vasiljević je ’92, takođe po nalogu Miloševića smenjen, uhapšen, pa nekoliko meseci kasnije svih optužbi na sudu oslobođen, ali istovremeno i penzionisan.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Pošto je meni pripisivano da sam ja kasnije reaktiviran po liniji JUL-a, Mire Marković, da li Miloševića i bilo koga, to je ’99. godine. Znači, ja nisam bio član nijedne stranke. Formalno, mene jeste reaktivirao predsednik Milošević, jer je on čovek koji je potpisao ukaz, ali nije on inicirao da ja budem reaktiviran.

B92: A ko je inicirao?

Aleksandar Vasiljević: Inicirao je general Ojdanić, da bi, po njegovom, čovek takvog profila kakav sam ja bio, a znao me je iz tog ranijeg perioda JNA, da je bio koristan za Vojsku. Ja sam razmišljao oko te odluke, da li da idem. Kao čoveku mi je godilo praktično da se na jedan prećutan način prihvata greška koja je učinjena, ne samo prema meni, nego i prema drugim organima bezbednosti, jer su i drugi bili posle oslobođeni u tim krivičnim postupcima.

Milošević je te godine smenio načelnika vojne službe Aleksandra Dimitrijevića i postavlja Gezu Farkaša kao svog čoveka od poverenja. Njegov zamenik postaje Aleksandar Vasiljević.

Aleksandar Vasiljević: Čime sam ja lojalan?

B92: Da.

Aleksandar Vasiljević: Pa, zato što se nisam u međuprostoru angažovao ni u jednoj stranci, to je prva stvar, a druga, što se nisam nigde eksponirao da li sam na ovoj ili na onoj strani. Znači, ja sam živeo povučeno i ono što je najbitnije, po mome, to nije bilo pitanje moje političke podobnosti u prvom planu. U prvom planu je bila ta ocena oko profesionalnosti i falili su profesionalni kadrovi. Znači, ja sam pre svega zbog toga reaktiviran.

Aleksandar Vasiljević kasnije je bio svedok Tužilaštva u procesu koji se u Hagu vodio protiv Slobodana Miloševića. Tada je imao pretnje od ljudi iz DB-a.

U toku bombardovanja zemlje Miloševićeva tajna služba ne obračunava se samo sa domaćim izdajnicima, već i sa onima koji su obeleženi kao finansijeri nezavisnih medija. Dragan Filipović Fića, bivši funkcioner DB-a, opisuje do detalja kako je bilo planirano ubistvo Amerikanca Džordža Soroša, kako navodi, najpoznatijeg svetskog finansijera nevladinih organizacija. Kada je počelo NATO-bombardovanje, Filipović je, kako navodi, bio na funkciji specijalnog savetnika načelnika Službe državne bezbednosti za izvođenje tajnih operacija u inostranstvu.

Izvod iz knjige Dragana Filipovića, bivšeg visokog funkcionera DB-a:

"Procena je bila da bi se Soroševim uklanjanjem destabilizovala najjača globalistička mreža na Balkanu, a time značajno umanjila moć političkog i propagandnog uticaja zapadne alijanse u tom delu sveta. U situaciji kada se intenzivno odvijala NATO-agresija, čiji je Soroš bio inicijator, opravdanost radikalnog nastupa prema njemu nije dovođena u pitanje. Prema raspoloživim saznanjima Službe o Soroševom kretanju, navikama i tekućim planovima, pažnju je privukao podatak da se upravo priprema da poseti malo, atraktivno turističko mesto u jednoj od evropskih zemalja, gde je inače povremeno svraćao. Za realizaciju akcije odabran je jedan iskusni pripadnik rezervnog sastava naših specijalnih snaga, registrovan pod kodnim nazivom ’Mungos’.“

Filipović navodi da je "Mungos“ granicu prešao ilegalno, te da se u susednoj državi prijavio vlastima kao vojni dezerter. Taj status omogućio mu je dalje kretanje, a kada je, kako se navodi, stigao na odredište, iznajmio je stan sa pogledom na objekat, gde se očekivao Sorošev dolazak, kao i jednu garažu odmah iza objekta, koja je trebalo da mu posluži za sklanjanje i evakuaciju posle izvršene akcije.

"Međutim, zbog nagomilanih obaveza, Soroš je odlagao dolazak, prvo za mesec dana, a onda još za dva. Kontaktirao sam ’Mungosa’, odlučio je da ga sačeka po svaku cenu. Vreme je prolazilo, NATO-agresija, za koju smo procenjivali da će trajati znatno duže, zaustavljena je posle tri meseca potpisivanjem fiktivnog mirovnog sporazuma. Tim povodom pozvao me je načelnik Marković i rekao da poslove koje sam započeo ili storniram ili preusmerim na klasično obaveštajno delovanje, jer bi svaka radikalna akcija u novonastalim uslovima mogla biti politički kontraproduktivna. Kada odgledam tekuće aktivnosti Džordža Soroša, ne mogu a da ne primetim da bi bilo sebično nazvati ga srbomrscem, jer on zaista podjednako mrzi i Ruse, Arape, Kineze i Afrikance. Stvarno bi bila nepravda da taj smrdljivko nadživi svoje mnogobrojne žrtve. Uveren sam da će neki drugi ljudi, iz neke druge patriotske službe, kad-tad odlučiti da mu presude. Želim im više uspeha nego što smo mi imali, a i ’Mungos’ je još uvek u top formi. Trenutno je bez posla, stoji na raspolaganju.“

Dragan Filipović, visoki funkcioner DB-a, imao je svoju ulogu i u ometanju rada nezavisnih medija, zajedno sa pripadnicima Vojske. To je objavljeno u knjizi "Vojna tajna“, kada je 2004. godine javnost imala prilike prvi put da sazna čime se Vojska sve bavila kada je u pitanju zaštita Miloševićevog režima.

U knjizi, čiji je autor Vladan Vlajković, objavljeni su stenogrami sa sednica Generalštaba u periodu od ’99. do 2003. godine. Vladan Vlajković aktivnu vojnu službu napustio je ’93. godine, ali je uz pomoć ljudi koji su radili u Generalštabu dobijao stenograme, skupljao ih pre promena, dostavljao vladi Crne Gore, ali i ovdašnjoj opoziciji, a posle demokratskih promena sve i objavio u knjizi. Međutim, knjiga je zaplenjena, a Vladan Vlajković uhapšen 18. marta 2004. godine. Sudski postupak protiv njega još uvek je u toku. Kada je Vlajković uhapšen, načelnik Generalštaba bio je Branko Krga, a ministar odbrane Boris Tadić. Tako je ispalo da je praćenje opozicije, ometanje rada nezavisnih medija, atentat u Budvi zapravo državna tajna i da je Vlajković počinio krivično delo pošto je to objavio.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Tu su vršene razne manipulacije. U javnosti su izlazili različiti ljudi, od kojih su neki pisali čak i nekakve svoje sastave.

B92: Je l’ mislite na Vladana Vlajkovića?

Zoran Mijatović: Pa, mislim i na njega.

B92: Ali to nisu sastavi, to su prosto bili transkripti sa kolegijuma.

Zoran Mijatović: Imao sam prilike da letimično pregledam jednu od tih knjiga i interesovalo me da neke sadržaje o kojima je on pisao proverim ja po svojoj evidenciji koju imam. Ja sam pregledao, pre svega, neke datume za koje sam ja imao zabeleženo u svojoj beležnici. Znači, imam dva slučaja, jedan koji se odnosi na nekakvo izlaganje generala Ojdanića na nekakvom sastanku, da su tu bili komandanti ratnih mornarica... Ja ne znam ko je bio. Tog dana general Ojdanić nije bio na tom sastanku, nego je bio na Zlataru. I drugo, našao sam i za sebe, da ja na jednom od tih sastanaka, u kojem Vlajković to navodi i citira, nisam bio ja tu.

B92: Pa da, ali zašto je onda uhapšena knjiga? Rečeno je i saopšteno da je otkrivena državna tajna.

Zoran Mijatović: Postoje formalni razlozi da je nešto što je proglašeno kao tajna ne može da se publikuje dok se donese formalna odluka o skidanju stepena tajnosti. On taj deo nije ispoštovao...

B92: Da, ali nekako svi se skrivaju iza toga "tajno“? Znači, ispada da je sve tajno. Svaki dokument.

Zoran Mijatović: Znate šta, svaka služba koja se u žargonu zove tajna služba, službe koje se bave poslovima državne bezbednosti, da li je to u Americi, u Engleskoj, u Rusiji, uopšte nije bitno, to su poslovi državne bezbednosti. U žargonu su one tajne službe i tajna služba ne može da bude, ja bih rekao, jedan kiosk u kojem sve što radi, ona to dnevno deli i saopštava.

B92: Čekajte, ali ako u tim dokumentima se skriva npr. neki zločin? Znači, kriv je onaj koji je otkrio taj zločin, a ne onaj koji ga je počinio?

Zoran Mijatović: Ma, koji zločin?! To je bilo prvi put da neko ukrade dokumenta sa sastanka kolegijuma.

B92: Pa, to je vaš problem, problem Vojske?

Zoran Mijatović: Ja se slažem da je problem što su dokumenta ukradena.

B92: Da, ali javnost zanima šta je u tim dokumentima.

Zoran Mijatović: Ima, ima i stvarnih tajni, a ima i onoga što bi moglo u proceduri da se donese odluka da to ne predstavlja tajnu.

B92: Zašto menjamo teze? Znači, mene samo zanima da li je važno šta piše u tim dokumentima. Sad Vi govorite o potpuno drugoj jednoj stvari.

Zoran Mijatović: Važno je, važno je, ja ne kažem da nije važno to što piše u dokumentima.

Posle NATO-bombardovanja prioritet rada i civilne i vojne službe postaju tadašnji lideri opozicije, članovi Otpora, nezavisni mediji i nevladine organizacije.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Nijedan lider opozicije nije bio stavljen pod mere od strane vojne službe u vreme dok sam ja bio i reaktiviran i pre toga, dok sam bio u onoj JNA.

B92: Kako nije?

Zoran Mijatović: Znači, nije, nije stavljeno pod mere, ali ako je vojna služba došla do nekih saznanja bez uvođenja obrade, bez prisluškivanja, bez bilo čega, hajde da kažem, nečiji sin, koji je u taj deo uključen, ispriča svom ocu šta rade, a taj otac dođe pa kaže organu bezbednosti, a onda ta služba taj podatak uzme pa prosledi DB-u da znaju šta se tamo radi, jer objektivno je rađeno na nasilnom menjanju stanja u zemlji, na organizovanju masovnih demonstracija i naoružavanju. Ne znam zašto imate smešak, jer mogu i ja da se smejem, ali oni koji otimaju oružje i koji idu neredima, ja sam... Da se razumemo, ja znam i za stanje koje se događalo u martu ’91. godine, 9. marta, i znam za stanje kako se odvijalo ovde 5. oktobra i mi smo iz vojne službe izneli svoj stav, ne iz straha šta će se dogoditi po nas, nego po zemlju u celini, da Vojska ne sme da napravi grešku kakva je učinjena 9. marta, da izlazi na ulice i da ona zavodi red, jer bi to vodilo krvoproliću i građanskom ratu.

Iako je sve do danas u javnosti ostao utisak da je Vojska, zahvaljujući Nebojši Pavkoviću, 5. oktobra odbila naređenje Miloševića, stvari nisu bile baš takve. Prema nezvaničnim informacijama, nekoliko generala ubeđivalo je Nebojšu Pavkovića da ne izvodi Vojsku na ulice i da odbije naredbu Miloševića.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Oko moje uloge u 5. oktobru, probijalo se kroz javnost jedno, drugo i treće, ja nemam potrebe da o tome govorim.

B92: Jeste Vi otišli na taj sastanak 5. oktobra, gde se raspravljalo o tome da....

Zoran Mijatović: Prvo nije bio sastanak, znači, nismo pozvani na sastanak.

B92: Otišli ste sami?

Zoran Mijatović: Nisam otišao sam, otišao sam sa generalom Đakovićem, koji je bio načelnik, nominovani načelnik Uprave bezbednosti, priključio nam se general Krga, koji je bio tada načelnik Obaveštajne uprave, otišli smo na moju inicijativu do načelnika Generalštaba i u Generalštab, jer mi nismo bili u istoj zgradi. Došli smo, ja bih rekao, nepozvani, u Generalštab i tu je general Pavković doneo odluku da se Vojska ne upotrebljava. I pored pritisaka koje je na njega vršio Milošević. Tri puta ga je pozivao oko toga, oko angažovanja Vojske prema studiju, koji je već bio profunkcionisao na Košutnjaku i kada je Pavković rekao: "Evo, sad ćemo, gospodine predsedniče.", on mu je zadnji put kad ga je pozvao i posle toga mu spustio slušalicu, rekao: "Nebojša, hoćeš ti meni reći, kao čovek čoveku, hoćeš li ti meni ovo učiniti ili nećeš?" A onda je on rekao: "Pa evo, gospodine predsedniče, sad će, samo što nisu." I on mu je spustio slušalicu. Ali je general Pavković praktično odbio da postupi po zahtevu Miloševića.

B92: Je l’ ga neko ubedio da ne postupi ili nije?

Zoran Mijatović: Pa dobro, verovatno je uticalo što smo nas tri došli da ga, ja bi’ rekao, ojačamo u toj odluci.

Međutim, nekoliko sati kasnije, iste noći, prema saznanjima "Insajdera", u Službi državne bezbednosti donosi se odluka o tome da se uz pomoć vojske likvidiraju tadašnji lideri DOS-a. Išlo se toliko daleko da je napravljen čak i spisak koji je u Generalštab doneo pripadnik DB-a. Tek danas, osam godina kasnije, Aleksandar Vasiljević, na neki način potvrđuje tu informaciju, ali ne želi da govori o tome ko je doneo spisak, kao ni da li je taj spisak bio za hapšenje ili ubistvo. Činjenica je da dva Miloševićeva najvažnija čoveka, Pavković i Radomir Marković, te noći imaju sastanak u Generalštabu.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB-a 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Ja sam te noći otišao na spavanje, sutra sam trebao da idem, već da krenem na godišnji odmor i noću ponovo sam bio pozvan u Generalštab. To je bilo negde oko pola dva. I tu su pored kolegijuma bila dva čelna čoveka iz resora Državne bezbednosti.

B92: Ko je bio, je l’ se sećate?

Zoran Mijatović: Bio je Rade Marković i Branko Crni i bila je jedna mučna situacija, koliko sam ja mogao da vidim, on je bio... Marković je bio dosta zamišljen, neraspoložen, ćutljiv i onda je kratko tražio da se sretne sa generalom Pavkovićem u četiri oka, izašli su u drugu prostoriju i odmah iza toga su ovi iz Državne bezbednosti otišli sa sastanka. Jedno pola sata iza toga, ošao je čovek iz RDB-a i doneo je jedan koverat i predao ga generalu Pavkoviću. General Pavković je meni i generalu Đakoviću rekao: Aco, idite, vidite šta je ovo u drugoj toj prostoriji tamo od kabineta. Kada smo otvorili, to je bio samo jedan spisak, znači, kucan mašinom pisaćom, nema zaglavlja, nema kome je naslovljen, apsolutno ništa. Ima prvi, drugi i do rednog broja 40.

B92: I šta je to bilo?

Zoran Mijatović: Gotovo svi aktuelni lideri opozicije, podaci o njima, gde stanuju, gde najčešće zalaze, gde bi se mogli naći, koja kola voze, kakvo im je obezbeđenje. Dakle, to su podaci o tim licima. Očigledno je da je Rade Marković to poslao generalu Pavkoviću i general Pavković je pitao: "Jeste pregledali?" "Jesmo." "Pa, šta je to?" Ja sam rekao: "To su neke gluposti, budalaštine".

B92: A što ste to rekli? Šta ste zaključili, pa ste na taj način i nešto sprečili ili šta?

Zoran Mijatović: Pa, ja ne mogu da tvrdim da li sam to sprečio, prvo nisam bio ja sam, to je i general Đaković sa mnom, imali smo isti stav, da Vojska oko toga ne treba da se meša, a očigledno je dato da bi se ta lica verovatno negde pronalazila, pa hapsila ili tako nešto. I general Pavković je rekao: i ja se s tim slažem i dajte to tamo da se iseče. I to je predato šefu tamo kabineta, ađutantu, koji je to pred nama ubacio u mašinu i isekao.

Spisak je, po nalogu Radomira Markovića, doneo tadašnji načelnik 6. uprave DB-a Aleksandar Đorđević. On je posle 5. oktobra počeo da se bavi advokaturom, pa je tako po službenoj dužnosti bio advokat Dejana Milenkovića Bagzija. Danas u advokatskoj kancelariji radi zajedno sa bivšim ministrom pravde Zoranom Stojkovićem. Posle svih zločina koje ste videli u ovoj emisiji i Nebojša Pavković i Rade Marković ostaju na svojim funkcijama i posle 5. oktobra 2000. godine.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Kompletna postavka priče posle 5. oktobra je postavljena bila na tri stuba: naredbodavac-Milošević i jedan uži krug lica oko njega, organizator-Rade Marković, jedan uži krug lica oko njega, pucači-Legija i jedan mali broj. I svi su ostali čisti. Niko tu nije kriv. Znači, to je 15 do 20 ljudi, puj pike, ništa ne važi, idemo dalje.

Службена тајна 5дел

Službena tajna, peta epizoda

Kada su na vlast došli oni koje je Služba godinama pratila i prisluškivala, bilo je i više nego lako kreirati političku situaciju, praviti sukobe unutar partija, intrigama i aferama svađati vladajuću koaliciju...

Jovica Stanišić i Radomir Marković sede na 600 kilograma heroina. Heroin je idealno sredstvo plaćanja...

Zoran Mijatović, u knjizi „Opelo za državnu tajnu“, piše da je Šešelj još 1994. godine postao saradnik DB-a pošto mu je državni vrh oprostio pokušaj puča protiv Miloševića...

U strahu od zatvora, krivičnog gonjenja, ali i straha šta će biti sa njihovom nezakonito stečenom imovinom i profitabilnim proslovima, formalni i neformalni centri moći koji su stvoreni u vreme Miloševića posle 5. oktobra 2000. godine tražili su i pronašli načina da priđu novim vlastima. Još od početka 90-ih, kada su se u Srbiji stvarale političke partije, Služba bezbednosti iskoristila je priliku da neke od stanaka formira i to po sopstvenoj meri.

O liderima koji nisu bili direktno pod njihovom kontrolom, zahvaljujući dugogodišnjem praćenju i prisluškivanju, znali su sve. Tako su pripadnici Službe imali i preciznu sliku o tome ko je kakav, kome kako treba prići, koga kako uništiti. Kada su na vlast došli oni koje je Služba godinama pratila i prisluškivala, bilo je i više nego lako kreirati političku situaciju, praviti sukobe unutar partija, intrigama i aferama svađati vladajuću koaliciju. Bio je to nasleđen sistem Službe, koji kao takav živi i preživljava svaku vlast.

Tajne službe su kreiranjem niza afera posle promene vlasti kontrolisale situaciju u zemlji, dok su građanima preko svojih medija sugerisali ko je u pravu, a ko nije, ko je pošten a ko kriminalac, ko izdajnik a ko patriota. Sve su to bili načini da se stvori atmosfera koja je na kraju dovela i do ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića.

Srđa Popović, advokat: Ovo je jedna dezorganizovana i nepostojeća država, a ta, koja je tad postojala 2001, 2002, ja mislim da tu države takoreći nije ni bilo, da tu niko nije radio svoj posao. Ja mislim da niko nije tad radio svoj posao sem možda Udbe ovaj svoj posao da se kao osmi putnik prošvercuje još jedanput u vlast.

Kada je 25. januara 2001. godine formirana Vlada Srbije, sukob između premijera Zorana Đinđića i predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice već je postojao. Utisak je bio da Đinđić ima DB, a Koštunica Vojsku. Međutim, kasnije se ispostavilo da to u praksi nije bilo tako.

To što je Radomir Marković ostao na čelu Službe državne bezbednosti skoro četiri meseca dovelo je do spaljivanja dokumentacije i skrivanja većine tragova o zločinima. Dosijei lidera DOS-a već su bili izneti iz DB-a, iskonstruisanim pobunama na jugu Srbije i u zatvorima novim vlastima je praktično prikazano da im DB mora biti važna tačka oslonca, a Milorada Ulemeka Legiju nova vlast je javnosti predstavila kao heroja. Istovremeno Vojislav Koštunica od prvih dana oktobra kao predsednik Jugoslavije čvrsto je pod svojom kontrolom uzeo Vojsku.

Pripadnici dve službe, vojne i civilne, koje su inače decenijama bile u svađi, trebalo je samo dvojici lidera koji su imali različite političke koncepcije da priđu i zauzmu položaje.

Srđa Popović, advokat: Oni su jako vešti u tome da svoje gazde plaše i da im obećavaju zaštitu i da ih, kako da Vam kažem, kazali bi ovi klinci, da ih navlače... I oni se svi navuku na Udbu jer je to tako zgodno. Imate nekog ko će za vas da radi sve, ako treba, i da ubija. To je neodoljivo i svaki novi koji dođe na vlast verovatno je imao nekad neku ideju kako će on to da reformiše, ali kad dođe na vlast, misli: pa, zašto, sad će meni služiti, baš je to super što su oni tako nedodirljivi i što su tako netransparentni i što su tako moćni.

Prva odluka Vlade Srbije bila je da smeni Radomira Markovića sa mesta načelnika resora Državne bezbednosti. Na čelo Službe postavljeni su Goran Petrović i Zoran Mijatović. Prioriteti koji su postavljeni pred novo rukovodstvo bili su rešavanje nerasvetljenih ubistava iz 90-ih.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Mene je Goran Petrović prevario da se vratim u Službu i, kad me je već prevario, onda sam od prvog dana počeo sa njim da radim zaista iz sve snage. Da li posle dva dana kada smo došli, mi smo napravili jednu listu i prve promene mi smo napravili u centrali Službe, praktično smenili sve načelnike uprava i načelnika Beogradskog centra.

Kako su, osim Radomira Markovića, svoje pozicije izgubili i njegovi najbliži saradnici, Branko Crni i Milan Radonjić, a Nikola Ćurčić samoinicijativno otišao u penziju, i dok su najavljivane brojne krivične prijave za rukovodioce Miloševićevog DB-a, izgledalo je kao da će sistem koji je Služba gradila godinama srušiti vrlo brzo.

Dok novo rukovodstvo kreće u otkrivanje zločina, Legija uspeva da svog čoveka, dotadašnjeg oficira bezbednosti JSO-a Milorada Bracanovića, postavi na važno mesto u Službi, za načelnika 7. uprave. Tako je Bracanović, koji je ’96. godine bio u JSO i samim tim je morao imati saznanja o svim zločinima koje je počinila ta jedinica, bio u prilici da posle 5.oktobra opstruira rad Službe, čije su istrage uglavnom bile usmerene upravo protiv Jedinica za specijalne operacije.

Zoran Mijatović: Tu je ta operativna tehnika i načelnik te uprave zna za svakog čoveka koji se prisluškuje na teritoriji Srbije, ne Beogradskog centra samo, nego cele Srbije, i važno je kad postavite tog načelnika za operativnu tehniku, da to bude ne samo iskusan operativac, nego da to bude čovek od poverenja.

Zanimljivo je da Zoran Mijatović, koji je pet godina bio jedan od najbližih saradnika Jovice Stanišića kao načelnik Beogradskog centra DB-a, odlično znao ko je Bracanović, ali danas tvrdi da on i novi načelnik Goran Petrović nisu imali načina da se suprotstave takvoj odluci Zorana Đinđića.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Premijer je rekao: Bracanović mora da bude načelnik 7. uprave i doviđenja! To je ono što je meni saopštio Goran Petrović...

B92: Ali Vi tada znate da je Bracanović neko ko jeste umešan?

Zoran Mijatović: Ja ne znam da je on nešto umešan, ali ovo što će pokazati istrage, mi već u prva dva-tri dana znamo otprilike gde tražimo buduće ubice i, ako tražim buduće ubice u Jedinici, onda nije normalno da... Ili u oficiru bezbednosti tražim ja sada saradnika, koji će nama da pomogne i tražim čoveka koji je na određeni način bio upoznat sa ubistvima Jedinice. Nemoguće je da oficir bezbednosti koji je za to zadužen ne zna šta se događalo, sud će pokazati.

B92: A što Vi to niste otkrili?

Zoran Mijatović: Ja sam pitao Gorana Petrovića: Gorane, jesi ti to mogao da odbiješ? On kaže: Premijer je insistirao, ja to nisam mogao da odbijem, ali mi ćemo da operativno radimo, pokazaćemo da smo u pravu itd.

Srđa Popović, advokat: Od samog početka, ta Udba je dolazila kod Đinđića, nudila mu se i plašila ga. Onda su ga savetovali naravno o personalnim postavljenima u Udbi, tobož oni znaju koji su ljudi pouzdani. Sve je bilo sračunato da oni budu neophodni. Legija je bio taj koji insistira na Bracanoviću. Điniđiću je jedino stalo da ne dobije Legiju za neprijatelja, a Legija dolazi kod Đinđića, po meni, po zadatku i mislim da ga je poslao Jovica Stanišić, kazao: Idi tamo, namesti se, vidi. I Legija onda još to iskoristio za lično bogaćenje, kroz te poslove koje je imao sa Zemunskim klanom.

Bivši načelnik DB-a Jovica Stanišić, čiji je Legija bio jedan od saradnika, uspostavlja kontakt sa Zoranom Đinđićem još pre 5. oktobra. To je prvi put javno otkrio jedan od najbližih saradnika Zorana Đinđića, Vladimir Popović, u emisiji "Insajder" 2005. godine.

"Insajder", januar 2005:

B92: U čemu je onda razlika između toga što se Vojislav Koštunica viđao sa Radetom Markovićem, a Vi sa Jovicom Stanišićem? Otkud ta opšta potreba da se viđate sa njim i da Vam on priča šta treba da se radi?

Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije 2001-2003: Jovica Stanišić je prvo bio dve ili već dve i po godine, koliko godina, van toga, van operativne moći, upravljačke, on je bio u to vreme kad smo mi s njim viđali penzioner. Zašto je bio bitan razgovor sa penzionerom koji, to, puno zna? Pa, zato što ste dobili da upravljate državom za koju je potpuno jasno da je te političare, opozicione stranke, sve ono što se dešavalo u poslednjih 15 godina, praktično bilo rađeno po nalogu te iste službe. Ono što niko o danas nije znao to je da je nas posle 5. oktobra sačekala jedna ostavinska rasprava, Službe državne bezbednosti i Miloševićevih političara, Miloševićevih tajkuna, koji su u prethodnih desetak godina pod mantilom rata i patriotizma na teritoriji bivše Jugoslavije se bavili biznisom. Po principu "rat u Bosni, šleper na putu, jagnje na ražnju, pevaljka na stolu, a ja preko televizije patriota".

Jovica Stanišić i posle 5. oktobra, prema mnogim svedočenjima, bio je čovek koji je kontrolisao delove Službe. Još tada za Stanišića se interesuju istražitelji Haškog tribunala, a kasnije brojne policijske istrage ukazivale su na to da je bivši šef Državne bezbednosti Jovica Stanišić povezan između ostalog i sa iznošenjem novca na Kipar i švercom cigareta. Njegova imovina meri se, prema nekim svedočenjima, stotinama hiljada evra. Da je služba DB-a bila profitabilna organizacija najbolje je pokazala činjenica da - kada je posle dolaska Petrovića i Mijatovića u sefu DB-a u Komercijalnoj banci pronađeno oko 600 kilograma droge - zbog toga niko nikada nije odgovarao, osim što su nove vlasti odlučile da spale drogu.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme“: Ovih 600 kila su zanimljivi jer na njima Jovica Stanišić i Radomir Marković sede, negde od 1996, 1997... Bile su te dve velike zaplene od oko 300 kilograma na bugarskoj granici Gradina. Ne uništavaju ih. Bitno je to zašto oni sede na 600 kilograma heroina. Heroin je idealno sredstvo plaćanja, za razliku od gotovog novca, bankarskih transfera i, recimo, vatrenog oružja. Nema numeraciju, nema biografiju. Ja sam siguran da Služba državne bezbednosti nije čuvala taj heroin za sopstvenu upotrebu. Od te količine kompletna BIA današnja može da se treska do kraja života, mislim do kraja ovog veka, pošto je reč o potpuno čistom proizvodu. Očito nije bilo za ličnu upotrebu. Za koju upotrebu je bilo? Zašto su sedeli na tome, zašto su ga čuvali?

Predstavnici vlasti posle 5. oktobra, otkrivanjem da više stotina kilograma heroina stoji u sefu DB-a u Komercijalnoj banci, odlučuje da javno uz prisustvo novinara i kamera spale nađenu drogu. Međutim, krivični postupak protiv odgovornih, koji su drogu, mimo svih zakonskih propisa, čuvali u sefu, nije pokrenut. I pored toga što je unutar MUP-a sprovedena istraga kojom je utvrđeno poreklo, novinar lista „Vreme“ Miloš Vasić podneo je 2006. godine krivičnu prijavu zbog krivičnog dela neovlašćenog držanja i stavljanja u promet opojnih droga i zloupotrebe službenog položaja protiv Mihalja Kertesa, Jovice Stanišića, Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Radoslava Kandića i Milorada Ulemeka.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme“: I šta se događa? Sad je to odjednom ničije. Znate ono, neko Vam ostavio bebu na pragu. Pa, šta je, pa, ko je, ko je imao poslednji ključ? Pa, Branko Crni je imao poslednji ključ. Pa, evo, zaturio mi se negde u fijoci. Ma, nemojte molim Vas! Mislim, ništa im ne verujem što se toga tiče. Ja sam poludeo i napisao krivičnu prijavu u dve verzije, prvu, pa dopunjenu, i to lepo predao Specijalnom tužilaštvu i objavio u novinama. Niko nije osetio potrebu da po toj krivičnoj prijavi postupi. Ko zna koliko toga, to sad treba pitati Braciku Kertesa i njegove carine, koje su zaplenjivale poprilične količine, jer ovo potiče sve od Bracike Kertesa, on je kod mene u krivičnoj prijavi prvookrivljeni, prvooslumnjičeni, naime. Mislim, alo, Braco, zašto to daješ svom drugu Jovici, a ne daješ sudu da se uništi?!

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999. savetnik načelnika RDB 2001: Ta priča o toj drogi u sefu Komercijalne banke je najbolji primer šta je bila Služba pod, u toj fazi poslednjoj Miloševićevog režima i prosto je neverovatno da jedna oficijelna, najdržavnija od svih državnih službi zapleni neku drogu i, umesto da je odmah uništi, oni je čuvaju ko zna za šta.

B92: Da je prodaju?

Vlada Nikolić: Verovatno, nema drugo objašnjenje. Dobro je što je ta droga uništena i svaka čast na tome novim vlastima, ali zašto se dalje nije istraživalo ja ne znam.

Dok novo rukovodstvo DB-a počinje da otkriva zločine koje je počinila Služba i to javnosti saopštava, ceo vrh Miloševićeve vojne službe i dalje je na funkcijama. Sukob između Đinđića i Koštunice sve je vidljiviji. Već u martu 2001. godine, posle hapšenja Slobodana Miloševića, dolazi ne samo do političkog, već i do sukoba dve službe, vojne i civilne. U tom periodu počinju i javne optužbe da jedni druge prisluškuju.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: To je po mom mišljenju radio Pavković, on je namerno Koštunicu trovao da ga mi prisluškujemo da bi se povećala moć Vojske i ne znam, znate, za razliku od Zorana Đinđića, kome je pregledano - to se zove antidiverziono i anti... I kontraobaveštajno - kabinet kad je ušao u Vladu, ja mislim više nikada, da li ima mikrofon, ovo, ono. To bi moralo sistematski da se radi, to jeste posao kontraobaveštajnog dela Službe... Ovaj, ja mislim da su Koštunici svaka dva meseca tamo u Palati federacije to, kako bih rekao, gledali da li prisluškuju... To je neverovatno. Nikakvo prisluškivanje nije bilo, to su obične besmislice, ali to je vojna bezbednost namerno, jedan deo, radio da bi Koštunica ušao u paranoju i da bi... Oni su, sećate se te noći sa Gradimirom Nalićem, pili, napili se svi tamo i tražili da se upadne u onu zgradu kod Londona, četvorožilni kabl i ne znam kakve gluposti, da mi kopamo, da prisluškujemo Koštunicu, to su neverovatne stvari. Tu ih je zapravo Pavković rastreznio i on je tada shvatio da je to, kako je rekao, da je to prešlo svaku granicu i onda je on rekao: imate li vi da mi date pismeni nalog. Jer on je shvatio da će da odgovora jednog dana za to.

U junu 2001. godine, daleko od očiju javnosti, dešava se afera "četvorožilni kabl", koja je mogla da dovede do sukoba sa nesagledivim posledicama. Saradnici Vojislava Koštunice naime sumnjaju da se kabinet predsednika prisluškuje i traže od Vojske da upadne u Biro za komunikacije Vlade Srbije. Aco Tomić, koji je već tada u dobrim odnosima sa Koštunicom, je u tom trenutku zamenik načelnika vojne službe. Pavković odlučuje da u pomoć pozove tada već penzionisanog generala Aleksandra Vasiljevića.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992: Ja sam prvo tražio da se provere podaci od koga je to, otkud su ti podaci tako bombasti, pa je onda izašlo da je to, ovaj neki šaht na ulici bio otvaran, da je tu nekih 40-parični kabl, da je to obezbeđivala milicija, napolju, na ulici, i da je to sasvim sigurno, da se radi o prislušnom centru, iza kojeg stoji Beba Popović. Ja sam rekao da to nisu pouzdani podaci i da je veoma ozbiljna situacija da se mešaju sada "Kobre" u pola noći, u strogom centru Beograda i vrše upad negde u zgradu, u kojoj se objektivno ne zna da li taj centar postoji ili ne postoji. Ja sam pitao ko može da da detaljnije podatke o tome, ko je dao u stvari te podatke. Pa je onda bilo rečeno da to gospodin Nalić, mislim, bio je savetnik predsednika Koštunice, ima više detalja. Pa sam ja rekao generalu Pavkoviću: Pozovite onda Nalića neka ,dođe pa da sa njim popričamo, možda on čovek ima nešto više o tome. On je rekao: Kako da ga zovemo, sad je dva sata već prošlo noću... Pa ja kažem: Kad vi dižete generala noću u pola dva, možete i jednog savetnika u dva. I on je bio pozvan. Oni su tražili da Vojska upadne unutra.

B92: A koji oni? Tražio je to Koštunica?

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992: Konkretno tada Nalić kada je došao jer, kad je došao u kancelariju, on je rekao: Šta, vi još to niste uradili?! Pa je onda Pavković, a on je bio majstor da zbog toga povede, pozove jedan širi krug ljudi, kaže: Evo, mi smo ovde malo raspravljali, pa smo odlučili da to ipak treba malo da se proveri operativno i posle toga videti šta ćemo. Tada je Nalić rekao: Ali predsednik je to naredio! On kaže: Ja ću predsednika o tome obavestiti, razloge zbog čega to odlažemo. Onda je Nalić rekao: Ne, ja ću obavestiti predsednika. On kaže: Ne, ja ću obavestiti predsednika o tome. I tu je došlo do malo oštrijeg dijaloga i general Pavković je sutradan to obavestio.

To je međutim ostala tajna sve dok Pavković nije smenjen sa mesta načelnika Generalštaba 2002. godine, kada je obavestio javnost o aferi prisluškivanja, pa je održan i skupštinski anketni odbor, na kojem nisu hteli da se pojave Koštuničini saradnici i generali. Aleksandar Vasiljević danas otkriva da se još tada ispostavilo da se o akciji povodom navodnog prisluškivanja bez znanja načelnika vojne službe prvo razgovarali tadašnji zamenik načelnika Aco Tomić i predsednik Vojislav Koštunica. To je, prema rečima Vasiljevića, nedopustivo za jednu službu.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992: Ja ovde govorim da je Vojska ipak trezveno postupila, bez obzira na to što su pojedinci bili pokušani da budu iskorišćeni jer - koja je veza između predsednika države i zamenika šefa Službe?

Posle afere prisluškivanja, koja je za cilj imala hapšenje službenika Vlade Srbije, Aco Tomić je ukazom predsednika Koštunice imenovan za načelnika KOS-a (Kontraobaveštajne službe Vojske) van svih propisa i pravila. O tome čak nije bio obavešten ni tadašnji načelnik Generalštaba Nebojša Pavković. Kasnije je Pavković tvrdio da je Aco Tomić postavljen uprkos njegovom protivljenju. Kada Aco Tomić postaje načelnik vojne službe, Vlada Srbije zbog incidenata koje učestalo pravi penzioniše do tada nedodirljivog Milorada Ulemeka Legiju.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Legija je zapalio prvo diskoteku. Desilo mi se i to da ja dođem toga dana prvi jer ne smem da idem helikopterom nego sam došao kolima, kad mi je Legija rekao da su oni njegovi iz Jedinice napravili glupost, u toku noći su zapalili diskoteku, svugde su pucali. Ja sam tada zvao Gorana Petrovića, rekao sam šta je Legija uradio, on je rekao: E baš dobro što si mi rekao, evo sada da mu napišem rešenje o suspenziji. Takav je Goran, Goran je to uradio. To je prva greška i Legija je bio suspendovan, mi smo njemu uzeli službenu legitimaciju i oružje.

Posle paljenja diskoteke, Milorad Ulemek Legija sledeći incident pravi u klubu "Stupica". Ulemek tada, u junu 2001. godine, na proslavi rođendana pevačice Svetlane Ražnatović pucao je iz pištolja u vazduh, a zatim je polomio vilicu policajcu, koji je sa patrolom došao da interveniše. Pošto je Legija formalno radnik DB-a, niko od pripadnika policije ne sme da ga hapsi već o incidentu obaveštavaju tadašnjeg zamenika načelnika DB-a Zorana Mijatovića.

Zoran Mijatović: Ja sam došao tog jutra, to je bilo kao da je pet Karlosa u parku. To je bilo sve opkoljeno oko "Stupice“, bilo je tu desetak vozila SAJ-a, ne znam koliko jedinica iz dežurne službe, to su bili... Malo, sad, nisu minobacače doveli i ja sam video tada prvi put pijanog Legiju ko deva, kako se to kaže. Njega i ovog Veljkovića, njegovog sabrata, kada me je video, on je odmah spustio glavu i onda kreće ona priča: "Ja sam tražio od milicionera da stavi lisice. Milicioner nije hteo da stavi u početku i, kada sam ja rekao milicioneru: ’daj mi lisice da ja to uradim’, onda je on mislio, eto, možda je to neki starešina" i onda kreće ta priča. Legija je bez problema dao ruke, nije pravio on otpore itd. Posle je otišao u gradski SUP. Bio je izveštaj, on i Veljković su pevali ceo dan dok se nisu otreznili partizanske pesme.

Branko Veljković, koji je tada uhapšen zajedno sa Legijom, tek pre nekoliko nedelja suspendovan je sa mesta operativca u BIA, gde je radio svih ovih godina. 20. juna 2001. godine, tri dana posle hapšenja, Legija je pušten iz zatvora, podneo ostavku na mestu šefa JSO-a i raskinuo radni odnos u MUP-u Srbije, ali i dalje ostaje čovek koji se u JSO-u pita za sve. Već od tog trenutka premijer Zoran Đinđić protiv sebe ima i Legiju i vojnu službu, na čijem je čelu Miloševićev bezbednjak Aco Tomić. Samo osam dana posle penzionisanja Ulemeka, Vlada Srbije uredbom izručuje Slobodana Miloševića Hagu i to dovodi do javnog sukoba Koštunice i Đinđića.

Jun 2001. godine:

Obraćanje javnosti premijera Srbije Zorana Đinđića: Po ovoj odluci mi spašavamo budućnost naše dece. Ja vas molim za razumevanje za ovu tešku, ali jedino ispravnu odluku u ovom trenutku.

Reakcija predsednika SRJ Vojislava Koštunice: Saradnja sa Haškim tribunalom, svakako nužna, svedena je na puko izručivanje optuženih, bez ikakve zaštite građana i konačno zaštite interesa same države.

Izručenje Slobodana Miloševića Hagu vrlo je jasno upozorenje za najbliže saradnike tadašnjeg načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića da će za ono što su radili morati da odgovaraju. Zbog javnog stava koji je iznosio, Koštunica, tada predsednik Jugoslavije, grupi generala je najvažniji oslonac.

Tenzije oko Haga se pojačavaju objavljivanjem lažnih spiskova pripadnika JSO koji su navodno sledeći za hapšenje. Te lažne spiskove u javnosti, preko medija, pušta vojna služba, što dovodi do još većeg sukoba iz među JSO-a i Vlade. U strahu od Haškog tribunala, prema svedočenjima Đinđićevih saradnika, i bivši načelnik DB-a Jovica Stanišić tada se približava kabinetu Vojislava Koštunice.

Istovremeno, u poplavi tabloida, koji su upadljivo osnivani i gašeni, Zoran Đinđić je već tada proglašen za kriminalca. Kampanja je počela napisima u listu „Panorama“, koji je štampan u Bjeljini. Iza tog lista stajao je Bratislav Grubačić, urednik Vip-biltena, a policija je, kako se navodi u knjizi Čedomira Jovanovića, utvrdila da je izlaženje lista finansirao Jovica Stanišić. Bratislav Grubačić je u javnosti nekoliko puta ovakve tvrdnje demantovao.

Međutim, Čedomir Jovanović tvrdi da je među osnivačima ovog lista bio i Momir Gavrilović, radnik DB-a. Gavrilović je 3. avgusta 2001. godine ubijen posle posete kabinetu Vojislava Koštunice. Koštuničini savetnici odmah su pokušali da objasne da je Gavrilović ubijen pošto je doneo dokaze o umešanosti Vlade u kriminal. Pokrenuta je istraga, pa su onda predstavnici kabineta rekli da u stvari nikakvih dokaza nije ni bilo. Đinđićevi saradnici su tvrdili da je sve to namestila Služba.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme“: Gavrilović je jedina ozbiljna i zaista nerasvetljena priča, ali je priča od kritične ozbiljnosti jer je ubistvo Momira Gavrilovića bilo detonator za već pripremljenu eksploziju, koja će razbiti DOS definitivno. I dok se to ne razreši nećemo biti mnogo pametniji ni u pogledu političke pozadine Đinđićevog ubistva.

Ubistvo Gavrilovića je dovelo do izlaska DSS-a iz Vlade Srbije i potpunog raspada DOS-a, što je, prema saznanjima „Insajdera“, i bio cilj onih koji su osmislili da žrtvovanjem Gavrilovića naprave potpuni haos u državi.

Momir Gavrilović bio je pripadnik DB-a i jedan od saradnika bivšeg načelnika Jovice Stanišića. Njihova saradnja datira još iz vremena ratova u Hrvatskoj, gde je Gavrilović bio operativac, koji se predstavljao kao kapetan Perić. U kabinet kod Koštunice dovezao ga je Branko Važić, takođe pripadnik DB-a, koji se visoko kotirao u Službi dok je na njenom čelu bio Jovica Stanišić.

Prema nezvaničnim informacijama iz DB-a, to ubistvo osmišljeno je da bi došlo do raspada DOS-a. Sukobi unutar vladajuće koalicije već su u toku, a za definitivan razlaz bio je neophodan okidač. Svi detalji ukazuju na to da bi ovo ubistvo mogao da smisli neko ko je ima duboke veze u Službi i ko je osmislio način na koji se godinama unazad, ubistvima i svađama, kontrolisala situacija u zemlji. Plan je uspeo pošto je ubrzano DSS doneo odluku da povuče svoje predstavnike iz Vlade Srbije.

Avgust 2001. godine:

Zoran Đinđić, premijer Srbije: Ako se vi ponašate kao opozicija, a učestvujete u vlasti, to je jako licemerno. I zato sam ja od DSS-a tražio, rekao sam im ili dokažite vaše teške optužbe ili ih povucite javno.

Vojislav Koštunica: Zaključili smo da iz republičke vlade treba da izađemo.

DSS izlazi iz Vlade, a jesen 2001. godine obeležen je neprestanim protestima na ulicama Beograda, u čemu je ulogu takođe imala Služba. Ceo oktobar Samostalni sindikat, na čijem je čelu Milenko Smiljanić, pravi blokade, traži formalno izmene Zakona o radu. Smiljanić traži smene u Vladi i najavljuje i pola miliona ljudi u Beogradu. Sindikati su upadljivo zainteresovani za svoja prava, što je bilo neobično, pošto svih godina kada je pod vlašću Slobodana Miloševića država propadala nisu nikada govorili ni reč. Prema tvrdnji Vladimira Popovića, Stanišić je tada nudio Vladi Zorana Đinđića da pomogne u smirivanju protesta radnika.

"Insajder“ januar 2005:

Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije 2001-2003: Svakodnevno su demonstracije oko zgrade Vlade Srbije, svakodnevno. I onda on zove mene i kao, onako: "Je li", kao, "šta, imate problem sa ovim sindikatima. Jao, pa to sve Koštunica. Pazi, to je sve... To je sve Vojska, to sve radi Vojska."

"Pa, dobro, šta da radim, snaći ćemo se." "Pa, hoćeš da ti pomognem?" Kažem: "Kako da mi pomogneš?" "Pa, sa ovim Smiljanićem, kao hoćeš da vam pomognem sa ovim Smiljanićem? Pa, on je naš." Ja kažem: "Čiji vaš?" "Pa, naš, bre, šta ti je! Hoćeš da ga zovnem, pa on je meni razredni starešina bio u školi, meni" i ne znam kome, Kertesu, Panku, ne znam u koju su školu išli. "Hoćete da ga zovem, kao, da vam pomogne?" Mislim, stalno su bili, stalno su informacije i podaci bili tog tipa.

Paralelno sa protestima radnika u Skupštini traje rasprava o Zakonu o radu. Istovremeno Vojislav Šešelj koristi priliku i pravi haos u Skupštini, drži konferencije za novinare i optužuje Vladu Zorana Đinđića da je mafijaška. Pošto je ministar policije Dušan Mihajlović još krajem avgusta raspisao nagradu za pomoć u rešavanju 21 nerasvetljenog ubistva, Šešelj koristi priliku da, kao politički lider, skreće istrage u pogrešnom pravcu. On naime tvrdi da su Slavka Ćuruviju ubili Zoran Davidović Ćanda i Branko Jeftović Jorga, a biznismena Stanka Subotića Caneta optužuje za organizaciju likvidacije Radovana Stojčića Badže. Šefove DB-a, Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, optužuje da su ubili Momira Gavrilovića i traži od države 900.000 evra. Zoran Mijatović, u knjizi „Opelo za državnu tajnu“, piše da je Šešelj još 1994. godine postao saradnik DB-a, pošto mu je državni vrh oprostio pokušaj puča protiv Miloševića.

"Opelo za državnu tajnu":

"Kada je Šešelj u političkim obračunima počeo da koristi matrerijale koje je stvorio Beogradski centar, bilo mi je jasno šta se u stvari dogodilo. Šešelj je postao saradnik, ili Miloševićev ili Stanišićev. Bilo mi je gadljivo i odvratno. To vrbovanje, Šešelj će ružno vratiti i Miloševiću i Stanišiću i srpskom narodu. Samo sam jednom prilikom pitao Stanišića zašto se Šešelju daju naši materijali. Slegao je ramenima i rekao: Takva je politika u ovom momentu."

Šešelj je godinama stranačke konferenciju i skupštinsku govornicu koristio da iznosi mnoge podatke o ubistvima i mafiji. Napisao je više od sto knjiga, mnoge pozivajući se na svog doušnika Laufera, odnosno na Službu nezbednosti. Dve nedelje pre ubistva premijera Srbije Šešelj je samoinicijativno otputovao u Hag. Na oproštajnom mitingu izjavio je da će u Srbiji uskoro biti krvi do kolena, a list "Identitet", koji je bio list Zemunskog klana, objavio je na naslovnoj strani, opet pozivajući se na Laufera, odnosno Šešelja, da je Đinđić "meta slobodnog strelca".

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Ključna su tri događaja, mislim, zaista, to je toliko... Ja ću to ponavljati dok sam živ. Prvi je izručenje Miloševića, to je znači juni, kada Koštunica na televiziji kaže da je Vlada Srbije gangsterska, da je prekršila Ustav i zakone. Jednog dana ćemo pričati o tome šta se sve dešavalo pre toga. Tokom leta, krajem leta, to je drugi događaj, Demokratska stranka Srbije izlazi iz Vlade Srbije, povlači svoje ministre i svog potpredsednika.

B92: Zbog ubistva Momira Gavrilovića?

Žarko Korać: Gavrilovića, što je opet posebna tema. I konačno treći događaj, pobuna JSO-a na ulici, kada Koštunica daje čuvenu izjavu da pekari demonstriraju u belim odelima, šta ja znam, pecaroši sa štapovima, a normalno je da JSO demonstrira sa oružjem.

Kada su se u novembru poklopili interesi Vojislava Koštunice, Vojislava Šešelja, Jovice Stanišića, Milorada Ulemeka Legije i Zemunskog klana, došlo je do protesta Jedinica za specijalne operacije u centru Beograda. Svi su bili protiv saradnje sa Haškim tribunalom.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Tog ponedeljka je došla jedinica pred Sava centar, ja sam došao tamo, tražio da razgovaram sa Gumarom i tu se baš našao Zvezdan Jovanović, izvukao ga odande iz tog transportera. Rekao sam to sve što sam rekao Gumaru, da ne ponavljam. Rekao sam i pitao ga ono osnovno - zašto je došao, šta hoće? I on je tada rekao da se traži smena ministra Duška Mihajlovića i da se traži donošenje Zakona o Hagu.

U tom trenutku ovaj protest mogla je da smiri samo Vojska Jugoslavije. Vrhovni komandant Koštunica je međutim javno opravdao pobunu JSO-a .

Aleksandar Vasiljević, načelnik vojne službe bezbednosti 1991-1992: To apsolutno smatram da je imalo potrebe da se ta situacija raščisti i da se pokaže i javnosti šta je Vojska, a i toj jedinici JSO, koja je sebi gradila nekakav imidž da je najjača, hajde, da ne kažemo, u ovom delu Evrope.

B92: Dobro, a da li mislite da je pogrešno što predsednik države to nije zahtevao od Vojske?

Aleksandar Vasiljević: Smatram, smatram. Isto kao što smatram da je predsednik Vlade, gospodin Đinđić mogao da inicira i traži zahtev da se pokrene Vojska.

B92: Ali Aca Tomić je obećao Legiji da se Vojska neće mešati u pobunu. Postoji ta službena beleška, koju smo mi objavili, koju je napisao Momir Stojanović.

Aleksandar Vasiljević: To je kada se pojedinci u službi izdižu iznad svoje profesije i funkcije koju treba da poštuju i da je časno obavljaju. Ne znam koja je to garancija tada bila JSO-u "Vojska neće da se meša", zato što je načelnik Uprave to rekao. Ko je načelnik Uprave da može da donosi odluke oko toga?

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Ja sam svedok. Znači, ja sam svedok. Znači, ovo je sada za istoriju, da sam ja bio. Ja sam otišao u MUP, kao potpredsednik sam bio Vlade, i ja odem tamo, sednem i onda Dušan Mihajlović, bili su, s jedne strane je sedeo Sreten Lukić, general, s druge strane Goran Petrović, znači, načelnici državne i javne bezbednosti, njih trojica... Dušan je stalno nešto pisao. Onda sam se pitao u jednom trenutku šta piše kog đavola. Stalno je nešto žvrljao i ja sedim i čekamo Đinđića. Ja sam svedok toga razgovora, rekao sam u Vašoj emisiji, kada je Zoran pitao i najlogičnije od svih pitanja koje može čovek da postavi, stvarno, i oni koji najgore misle o Zoranu Đinđiću, nikad nisam čuo da su rekli da je bio glup. Znači, bio je više nego bistar, on postavi, kako bi rekao, najlogičnije pitanje: "Generale, ako oni krenu sada na Beograd, na Vladu, imamo li mi jedinicu da ih zaustavimo?" I zaista Sreten Lukić odgovora: "Gospodine premijeru, ne postoji jedinica", sećam se da je dodao, "ja mogu da stanem sa automatom pred Vladu, ali mi nemamo takvu jedinicu". Neće MUP da puca na njih. E, onda, sećam se, dodao je Dušan Mihajlović čuvenu interpretaciju: "Premijer se diže, kakav ga je bog dao, brzo odlazi iz sale". Nije se premijer digao, sedeo je tamo i dalje, znači, nije tačno. Znači, to je stanje MUP-a, ja sam samo svedok istorije da je to general Lukić rekao. I Zoran Đinđić je, sećam se, ali kao danas, je rekao: "E, to je onda nešto drugo. Onda ćemo mi ovo morati rešavati na drugi način". Ja sam bio naravno na toj sednici Vlade, ona je bila popodne, predveče. Sedeo je pokojni premijer, pa je sedela sekretarica Vlade Maja Vasić, pa sam sedeo ja, tako smo sedeli, i on meni šalje cedulju, kaže: "Ja idem večeras u Kulu. Tamo su Legija i oni i ja hoću s njima da razgovaram". I ja njemu kažem, ja ne volim da se pozivam na čoveka koji ne može... Znači, ali ovo je stvarno istina. Ja njemu kažem, onako potpuno šokiran ga pogledam i kažem: "Pa, tebe će da ubiju tamo, jesi ti lud?" Kaže: "Neće". Sećam se, to mi je rekao: "Neće, ja idem tamo".

Tada Služba prisluškuje sve učesnike u protestu. List „Vreme“ kasnije objavljuje transkript razgovora od 9. novembra 2001. godine, tokom oružane pobune JSO-a. Sagovornici su vođe Zemunskog klana, Dušan Spasojević Duća i nepoznati muškarac, za koga se pretpostavlja da je sa JSO-om u neposrednoj komunikaciji. Iz razgovora je jasno da Spasojević može da kontroliše neke medije, ali i da učestvuje u zahtevima za smenu vrha DB-a.

Jedan od razgovora desio se kada je premijer Srbije Zoran Đinđić već otišao u Kulu da pregovara:

- Zovi ovoga i reci mu da kaže ovome da nema šanse da se popusti. Samo da ne izdaju. Znači, nema šanse da se popusti, odjebaće ga. Sad, ko izda – pizda. Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile osim Koštunice, ako on naredi.

- Misliš, da prekinu? On to neće da uradi.

- I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu dok ovaj ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj tamo. Samo nemoj sa tog telefona.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Zoran Đinđić od tog trenutka shvata da to mora da rešava kompromisom, koji će na kraju, na žalost, njega koštati glave. Od tog trenutka Zoran Đinđić doživljava svoj poraz. To je sasvim druga stvar što pametan i sposoban političar neće da prizna svoj poraz, već se pravi da poraza nije bilo. On jedino uspeva tada da spase Dušana Mihajlovića, jer oni insistiraju na smeni Dušana Mihajlovića, i Zoran Đinđić je rekao: "Ako će oni da menjaju i postavljaju ministre u Vladi, onda ja više nisam ni premijer".

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ministar drži kolegijum uveče i ispred svih nas koji smo bili na kolegijumu stoji saopštenje da je do pobune došlo zbog nekih propusta prilikom hapšenja braće Banović. To je potpuno netačno, jedna velika laž. Ministar je bio veliki politički mešetar, uveo je mnoge ljude u sve to. Ja sam ministru odmah iza toga rekao, kada se završio kolegijum: "Gospodine ministre, ja sam bivši zamenik načelnika, u toku noći sam dao ostavku".

Na čelo Službe dolazi praktično Milorad Bracanović, koji postaje zamenik novog načelnika Andrije Savića. Tako Legija uspeva ono što nije uspeo 5. oktobra - da njegov čovek bude glavni u DB-u, tada BIA.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999. savetnik načelnika RDB 2001: Dolaskom Bracanovića na tako važno mesto u Službi je u stvari šef Službe postao Legija. Legija, zato što je Legija bio šef Bracanoviću sve vreme, i formalni i neformalni šef. Poznata je stvar da je saučesništvo najjača veza među ljudima. Oni su tu svoje prijateljstvo i svoju vezu učvrstili, samo oni znaju zbog čega i kako, radeći zajedno u Jedinici za specijalne operacije, i Legija je sve vreme radio na tome da Bracanovića dovede na čelo Službe. Na kraju je u tome i uspeo, pobunom.

Dok Bracanović i Savić preuzimaju Službu bezbednosti, Zoran Đinđić odmah posle oružane pobune JSO-a osniva Savet za državnu bezbednost. Član ovog saveta postaje Zoran Janjušević, koji je posle pobune, uz tvrdnju da ima iskustva, postao Đinđićev čovek zadužen za vezu između BIA i Vlade Srbije.

Zoran Janjušević je prethodno bio postavljan za stečajnog upravnika brodogradilišta i savetnika premijera, prema saznanjima „Insajdera“, na predlog Filipa Ceptera. Bezbednosnim pitanjima premijera počinje da se bavi nakon što je tvrdio da je bio operativni radnik Službe nacionalne bezbednosti Republike Srpske, a zaposleni u Bezbednosti Republike Srpske i tamošnji mediji tvrdili su da je Janjušević bio vozač načelnika DB-a Republike Srpske.

U ključnim trenucima kada BIA, na čijem su čelu Bracanović i Savić, vodi Službu po nalozima Legije, bio je zadužen da održava kontakte između BIA i premijera i neprestano prati rad Službe. Janjušević je i sam o sebi stvarao mitove da je iskusan sa opremom za prisluškivanje, pa je bio laka meta za optuživanje. Svakodnevno je bio u kontaktu sa Bracanovićem i Savićem. Bili su mu dostupni svi izveštaji BIA. Janjušević je bio svedok na suđenju za ubistvo Đinđića. Odbio je razgovor za „Insajder“.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Ko dan je jasna priča da je dolaskom Bracanovića na tako visoko mesto u Službi bezbednosti Služba stavljena u funkciju, instrumentalizovana, i ona je bila u funkciji Zemunskog klana. To su govorili na suđenju mnogi svedoci i to je predmet, ja sigurno znam da je... Znači, imao sam u rukama i slušao sam od ljudi koji su prisustvovali suđenju, da je nekoliko svedoka o tome vrlo jasno govorilo da su ljudi iz Zemunskog klana imali pod kontrolom sva dešavanja u državi, da su kontrolisali sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, da su znali šta je, evo, gospodin Korać je pričao na jednoj sednici Saveta, da su se ismejavali u Šilerovoj na njegov zahtev da policija preduzme mere hapšenja Zemunskog klana.

Zoran Stijović, koji je radio istragu o spaljivanju dokumentacije i uzimao iskaz od Radomira Markovića, smenjen je nekoliko meseci po dolasku Savića i Bracanovića na čelo Službe. Vlada Nikolić, koji se 2001. godine vratio u Službu, otišao je sa odlaskom Gorana Petrovića. Državna bezbednost postala je Bezbednosno-informativna agencija, koja više nije u nadležnosti MUP-a nego Vlade Srbije, a Bracanović otpušta više stotina operativaca i na ključna mesta u Službi postavlja ljude koji su se istakli u vreme Miloševićevog režima.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: To je ta priča o formiranju BIA i izvlačenja resora Državne bezbednosti iz MUP-a, iskorišćena za jedan klasičan revanšizam i odmazdu prema svim onima koji su pomislili da, koji su se drznuli, boga ti, da razjašnjavaju stvari koje su se desile u prošlosti i da postavljaju pitanje o ulozi i mestu i odgovornosti Službe državne bezbednosti za sve ono što nam se desilo u proteklom periodu, za nacionalni poraz i tragediju koju smo doživeli i kao narod i kao država.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999. savetnik načelnika RDB 2001: Tada se menja zakon i tadašnjem rukovodstvu je data mogućnost praktično da od postojećeg sastava u BIA zadrži ovoga koga hoće, a one koje neće, pusti niz vodu, i oni su pripadnici MUP-a i tako, po tom sistemu, je Bracanović, krajem 2002. godine, napravio čistku u Službi.

Rade Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika Jugoslavije Vojislava Košatunice, međutim dolazak Bracanovića i Savića na čelo Službe naziva pobedom patriotizma.

Tekst Radeta Bulatovića u NIN-u, 28. mart. 2002:

"Danas ne postoji nikakav antagonizam između KOS-a i RDB-a Srbije. Svi nesporazumi su sa promenom vlasti prevaziđeni, a naročito je postignut pozitivan napredak postavljanjem gospodina Andrije Savića, sa čijim dolaskom počinje proces depolitizacije RDB-a. Ono sa čime se kroz operativni rad KOS-a dođe, a odnosi se na nadležnost RDB Srbije, to se stavlja njima na raspolaganje."

Ovakvim tekstom Radeta Bulatovića, posle dolaska Bracanovića i Savića na čelo DB-a, praktično se potvrđuje činjenica da Zoran Đinđić od tog trenutka nema više nikakvu kontrolu ni nad DB-om. Tada su na strani Vojislava Koštunice i DB i vojna služba.

Srđa Popović, advokat: Kad kaže Ćeda Jovanović "Mi smo imali vlast u Nemanjinoj, kad Đinđić kaže "Mi smo mislili da imamo vlast preko dana. Kad pođemo kući, spavamo, znamo da mogu da nas skinu kad god hoće", kad priča Mićun kako sede on i Đinđić, on kaže "Pa, oni sad mogu da se spuste helikopterom i da nas dignu". Dakle, on je uspevao, ja mislim, vrlo vešto da stvori neki utisak snage i da stvori neki utisak, kako on to može, ima nečiju podršku, ali je to bila čista iluzija.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: On je bio, po meni, preveliki idealista, čovek koji nije posvetio dovoljno pažnje organizaciji državne uprave i koji je potcenio snagu i značaj Službe bezbednosti i ja mislim da mu je to došlo glave.

U vreme kada je Milorad Bracanović počeo da kreira Službu po svojoj volji, da otpušta operativce koji su vršili istrage o zlodelima iz vremena prethodnog režima, formira se i UBPOK. Šef Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije postaje Radovan Knežević, za kojeg su članovi Đinđićeve Vlade utvrdili tek kasnije da je bio blizak sa Bracanovićem. Tek krajem 2002. godine otkriveno je da Uprava, sa Kneževićem na čelu, nije uradila ništa na praćenju i otkrivanju krivičnih dela Zemunskog klana.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: A vi imate u tom periodu, Zemunski klan postaje najmoćnija grupa za rasturanje droge jer ima podršku "crvenih beretki", odnosno Ulemeka Legije. Ona ubija svoje gangsterske, kriminalne protivnike, sve ih eliminiše, ubija, u jednom trenutku ona postaje verovatno najmoćnija banda na Balkanu, možda čak u Evropi. Vi imate jedan fenomen da imate u policiji Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala formiranu i da čovek koji skoro godinu dana vodi u službu ništa nije uradio, a ta grupa upravo u tom periodu postaje najveća. General Knežević je bio načelnik UBPOK-a, čini mi se, nešto preko godinu dana. Ne postoji jedan...

B92: To je već 2002. godina?

Žarko Korać: Tako je. Ne postoji jedan list papira, jedan dosije, ništa. Sad se postavlja pitanje šta je taj čovek radio kao načelnik.

B92: Dobro, ali se postavlja pitanje ko ga je postavio. Mislim, postavila ga je Vlada, je l’ tako?

Žarko Korać: Postavila ga je Vlada, na čiji predlog? To je vrlo interesantno.

B92: Pa, na čiji?

Žarko Korać: Ne znam, to morate pitati Dušana Mihajlovića.

Knežević je smenjen kada Vlada Srbije kreće u obračun sa organizovanim kriminalom.

Dok su na čelu BIA Andrija Savić i Milorad Bracanović, a na čelu vojne službe Aco Tomić, uveliko se radi na kompromitaciji Vlade Zorana Đinđića. Stvara se i atmosfera koja će kasnije dovesti do ubistva. Tako se došlo i na ideju da se u prizemlju zgrade u kojoj se nalazi sedište Demokratske stranke Srbije bace dve bombe kašikare. Bombu su, kako je utvrđeno na sudu, postavili pripadnici Zemunskog klana, kojima je tada praktično šef Milorad Ulemek Legija, a samim tim i Milorad Bracanović.

S obzirom na da je Ulemek već uveliko u sukobu sa Vladom Zorana Đinđića, ali pošto javnost to ne zna jer traje kampanja kako je Đinđić kriminalac, bombom na DSS je postignut efekat da su to uradili kriminalci Zorana Đinđića kako bi se osvetili Koštunici.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Koštunica je jednom tražio, naime, njegova ta čuvena, njemu tada draga Vojna bezbednost je stavila kameru u njegovu stranku u ulici... Mi smo to znali, ali ipak u Vojsci ima ljudi koji su nama bili naklonjeni... U kasu, ima kasu u svojoj stranci u Braće Jugovića, ono kada je bomba bačena, Zemunski klan da je bacio bombu, znači, gde su bile njegove prostorije i tu ima neka kasa, u kojoj pretpostavljam da nema ničega, možda flaša rakije i stare novine, šta ima u kasi u stranci? Ništa. I onda je kamera... Da mi hoćemo da obijemo kasu i da nađemo tajne podatke. Možete misliti, tajne podatke u DSS-u! I, verovali ili ne, onda je tu postavljena kamera, mi smo se smejali mesec dana pošto nam rekli ljudi iz Vojske: Evo, sad postavljamo kameru da vas uhvatimo kako vi obijate noću. Zamislite ideju! Da mi noću dolazimo i obijamo kasu!

4. februara 2003. godine formirana je Državna zajednica Srbije i Crne Gore i u tom trenutku Vojislav Koštunica izgubio je svu vlast u zemlji. Zoran Živković bio je predviđen za novog ministra odbrane. To je značilo da će formiranjem nove savezne vlade Zoran Đinđić prvi put od 2000. godine preuzeti vojnu službu bezbednosti.

Srđa Popović, advokat: E pa, to je bio veliki problem. Postojali su ljudi u Vojsci i Udbi, i naročito u bezbednosnim strukturama, koji su se plašili odgovornosti za ono što su radili tokom ratova 90-ih i koji to opredeljenje Đinđićevo da sarađuje sa Hagom i Zapadom su smatrali direktnim ugrožavanjem svoje egzistencije. I to mislim da se nekad gubi iz vida jer tako je kod svih zavera. Razni učesnici nastupaju sa raznim motivima, samo što im je u jednom trenutku cilj zajednički. Ovde je cilj bio da se ukloni Đinđić i sad neki kažu "pa, to je zbog Haga, pa to je zbog borbe sa organizovanim kriminalom, pa to je zato što je hteo da preuzme vojsku, pa to je zato što je izbacio Koštunicu iz parlamenta i sa svih funkcija u stvari"... Pa, ne, sve je to, sve to zajedno, sve to zajedno. Nije tu jedan jedini motiv bio, da su se oni sastali na nekoj skupštini i odlučili da hoće da ubiju Đinđića i dali obrazloženje. Pa, ne, oni se ispipavaju između sebe, procenjuju se uzajamno. To su lukavi ljudi i vrlo brzo shvate ko je tu potencijalni saveznik, to se mnogo ne mora ni da govori.

Zoran Đinđić ubijen je 12. marta ispred zgrade Vlade Srbije. Ubili su ga pripadnici Jedinice za specijalne operacije, koju je stvorio DB i pripadnici Zemunskog klana. Službe bezbednosti, i vojna i civilna, pripremale su atmosferu, kreirajući sukobe i afere. Istovremeno, vrh Službe bezbednosti nikada nije radio procenu bezbednosti premijera Srbije.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Jedan vrlo ozbiljan problem predstavlja zvanična informacija Bezbednosno-informativne agencije da ona nije došla do nijednog saznanja, nijednog podatka, koji je ukazivao na ugroženost i pretnju po bezbednost premijera Đinđića i bilo kog iz državnog vrha. To govori o apsolutnoj nesposobnosti... Ceo grad je pričao. Svi su znali da je čovek bio živa meta.

Службена тајна 4дел

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine... Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Ubistva, pljačke, šverc, u kojima su učestvovali pripadnici službi bezbednosti od početka 90-ih, svodi se na opravdanje da je u pitanju bio državni posao, da su samo radili po naređenju i da su jednostavno tako imali ovlašćenja i za pripreme i učešće u ubistvima. Za uzvrat bili su nagrađeni funkcijama, povlasticama i mogućnošću da se obogate. 

Osim što je posle demokratskih promena načelnik Službe Radomir Marković završio u zatvoru, niko do danas ne postavlja pitanje odgovornosti ostalih pojedinaca iz tajnih službi, koji su poslušno izvršavali sva krivična dela, pravdajući se državnim poslom. Da bi se saznala bar delimična istina o svemu što se događalo, da bi bili otkriveni svi učesnici i saučesnici u zločinima, bilo je pre svega neophodno otvoriti sve dosijee posle promena 5. oktobra 2000.

Dokumentacija je međutim, po nalogu bivšeg šefa DB-a Radomira Markovića, uništena dan posle 5. oktobarskih promena. Dokazi o spaljivanju dokumentacije prikupljeni su još 2001. godine, ali do danas niko nije krivično odgovarao.

Istovremeno, nikada, osim kratkoročne uredbe, nije donet zakon po kojem je moguće otvoriti sva dosijea. Iz Službe je u prelaznom periodu izneta knjiga saradničke mreže, prepravljena, pa vraćena, a do danas nije utvrđeno ni kod koga se nalazi disk sa dosijeima lidera DOS-a, koji je iznet iz Službe 2000.

Iako su čak i predstavnici vlasti često naglašavali da bi se otvaranjem dosijea, otkrivanjem doušnika i svih zloupotreba promenila istorija zemlje, ostalo je nejasno zašto su i do danas ostali zaštićeni oni koji su uništili tragove o zločinima.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Nakon 5. oktobra, Služba bezbednosti je, državne bezbednosti je - ovo govorim iz saznanja koje sam dobio kroz razgovor, kroz istragu koju sam vodio sa Radomirom Markovićem u zatvoru... Služba je prvo počela da se simulira normalan rad i da pokušava da se prilagodi promenama koje su se desile, tako da su oni se oslonili na tadašnje državno rukovodstvo u Jugoslaviji, znači, na predsednika Koštunicu, bivšeg predsednika Koštunicu, i Radomir Marković je krenuo u tom pravcu.

Vojislav Koštunica, posle izbora 24. septembra 2000. godine, postao je predsednik Jugoslavije i vrhovni komandant Vojske, a samim tim imao je vojnu službu pod svojom kontrolom. Jedini je koji je u tom trenutku od celog DOS-a imao vlast. Na republičkom nivou raspisani su izbori tek za kraj decembra. Raspuštena je Miloševićeva vlada, ali i formirana prelazna, koja je značila da svako ministarstvo ima po tri ministra. Jedan je morao da bude iz SPS-a. Odluke o smenama tako je bilo nemoguće donositi, jer je predstavnik SPS-a uvek bio protiv, a pravilo je bilo da odluke moraju da se donose jednoglasno. Koštunica je tako bio jedini koji je mogao da smeni i tadašnjeg načelnika DB-a Radomira Markovića, ali i načelnika Generalštaba Nebojšu Pavkovića. Odbio je takav zahtev DOS-a i javnosti, uz obrazloženje da nije nadležan. To je međutim bila idealna prilika kako za DB da uništi tragove svojih zločina, ali i dokaze o malverzacijama Miloševićeve vlasti, tako i za Vojsku - da sačuva Miloševićeve kadrove.

Srđa Popović, advokat: 5. oktobar nije bio nikakva revolucija. Koštunica je imao ogromnu podršku, ja mislim da je ima 80 posto podršku, nezapamćenu podršku. Imao je podršku veću nego Milošević što je ikad imao, a njegova je teza bila da se ništa naročito nije dogodilo, da su to bili normalni izbori, u kome je jedan kandidat izgubio, a drugi kandidat dobio, da neće biti nikakvog revanšizma, ako se sećate, da treba sačuvati kontinuitet sa tom kriminalnom državom i time je uspeo da blokira mnoge nužne korake, a jedan od njih je i prečišćavanje tih službi.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Izgleda da je tada postignut dogovor, po svemu sudeći, između Radomira Markovića i Vojislava Koštunice, barem tako stoji u ostavci koju je Marković podneo, da on ostane na čelu resora Državne bezbednosti u Srbiji do tih promena i tako je zapravo i omogućeno bilo Službi bezbednosti da puna četiri meseca raščišćava svoju arhivu, da ukloni ono što je optužujuće za Službu bilo iz te arhive. Niko dakle od nas, osim samih ljudi koji su na tome radili, nije upoznat šta se zbilja tada događalo. To su za nas sada još uvek nepoznate stvari, iako je prošlo od tog doba dosta godina, iz prosto razloga što je sve još uvek u posedu BIA.

Zoran Stijović vodio je posle 2001. godine unutar DB-a između ostalog i istragu o uništavanju dokumentacije. Još tada je prikupio sve dokaze protiv mnogih iz DB-a i predao nadležnima u Službi. Stijović je oteran iz Službe dva meseca pre ubistva premijera Srbije, dolaskom Legijinih ljudi na čelo službe, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. Posle toga tužio je MUP i BIA zbog toga što su prikrili zločine. Bio je svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, ali i Ramuša Haradinaja. Danas je neraspoređen radnik MUP-a. Prvi put posle sedam godina pristao je javno da ispriča šta je sve od dokumentacije posle 5. oktobra uništeno i zašto je sve do danas zataškano.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Uništena je kompletna papirna dokumentacija, uništena je mikrofilmovana dokumentacija i uništena je dokumentacija u elektronskom obliku, u softverima. Znači da priče koje su se čule u proteklom periodu, da je sačuvano to na mikrofilmovima i softverima, je netačna i to se vrlo lako može proveriti i kroz uvid u sadržaj te informacije.

Posle formiranja vlade Zorana Đinđića, novi načelnik DB-a postaje Goran Petrović, a njegov zamenik Zoran Mijatović, koji je u vreme Jovice Stanišića, od ’93, do ’98. godine, bio na važnoj funkciji - načelnik Beogradskog centra DB-a. Istraga o uništavanju dokumentacije počela je upravo po nalogu Mijatovića. Zoran Stijović je u istrazi još 2001. godine utvrdio da je, kako se navodi u dokumentu, uništavanje dokumentacije naredio tadašnji načelnik Radomir Marković, a da su je sproveli visoki funkcioneri Nikola Ćurčić, Miloš Teodorović, Mikloš Đurović i Branko Crni, kao i većina načelnika centara RDB-a u važnijim gradovima u Srbiji. Zanimljivo je da je i pored toga Miloš Teodorović, koji se nalazio na spisku onih koji su uništavali dokumentaciju, postao savetnik novog načelnika DB-a. Dokazi nikad nisu izašli van DB-a i MUP-a.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Postoje neke neizbežne stvari. Miloš Teodorović je bio čovek koji je imao u glavi, mislim, kompletnu sliku o tome gde je koji papirić u celoj arhivi u Službi. Njega ne možete da (...) inače ste slepi potpuno. Mislim da je trebalo njega sačuvati dok se ovi ostali ne snađu, ako su se ikada snašli.

B92: Da li je sve to završilo u nečijim fijokama ili se neki krivični postupak pokrenuo?

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Evo, vidite ovako, koliko ja znam, mi smo uradili prvi deo posla i, koliko se ja sećam, znači, koliko se ja sećam, kompletna ta dokumentacija je bila kod Stijovića, kompletna. Znači, nije bila ni kod Gorana Petrovića ni kod Zorana...

B92: Pa, dostavio je Vama.

Zoran Mijatović: Pa, ne može da dostavi meni, šta će meni?

B92: Mislim, kako... Svom nadređenom načelniku je dostavio, ali je...

Zoran Mijatović: Bio je ovlašćen da to radi.

B92: Jeste i kad je on to završio, on je sve to dostavio Vama.

Zoran Mijatović: Ne, ne, ne, pa, šta ja da radim?

B92: Dobro, je l’ Vi niste znali više gde je ta...

Zoran Mijatović: Šta je najvažnije? Znači, mi nismo taj deo, kad je u pitanju uništavanje dokumentacije, mogli da završimo do kraja. Mi smo uzimali pojedinačno izjave, krenulo se to u centrima. Goran i ja smo u novembru mesecu otišli i, ja ne znam, znači, to nije spaljeno, to postoji.

B92: Koliko bi bilo krivičnih prijava?

Zoran Mijatović: To sve zavisi od toga šta bi Tužilaštvo reklo. Lako je govoriti "jeste li gonili?" Tek kad predate krivičnu prijavu i papire, vi ste na mukama, onda dolazi istražni sudija...

B92: Dobro, ali znači, koliko se Vi sećate, Vi tada niste...

Zoran Mijatović: Nismo podneli krivičnu prijavu, ako mislite na to.

B92: Ništa niste podneli, da?

Zoran Mijatović: Nismo stigli.

B92: I to je ostalo za kasnije?

Zoran Mijatović: Nismo stigli, to je bio jedan veliki posao, koji je tražio da mi njega obavimo sa kapacitetima Službe, a kapaciteti Službe su bili okrenuti ovim stvarima o kojima smo mi pričali, a to su, pre svega, ubistva, to je najteža hipoteka, ali je činjenica da je spaljivano. To jeste činjenica i da je bilo krivičnih dela, u tom smislu jeste.

Javnost je o uništavanju dokumentacije saznala prvi put u novembru 2004. godine, kada je dokaz o tome objavljen u emisiji "Insajder“. Posle toga ministri i predstavnici Vlade tvrdili su da su prvi put to videli u emisiji i da ih niko o tome nije obaveštavao. Međutim, od 2004. godine poznat je podatak da je dokumentacija uništena, ali do danas nije pokrenut nijedan krivični postupak tim povodom.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Štite strukturu Službe bezbednosti, štite svoje drugare, kolege, ljude s kojima su radili i ostalo, i ne shvatajući da u suštini, da prikrivaju i mnoge zločine koji su se desili i da je vrlo mala razlika između svedoka i saučesnika. Znači, sa mesta svedoka vrlo lako se može preći na klupu saučesnika u prikrivanju dokaza ili pomaganja izvršiocu posle krivičnog dela. A sklanjanje dokaza o nekom zločinu ili nečemu nezakonitom što je rađeno je krivično delo i to je i poziv moj svima tima koji znaju o tome šta se dešavalo da otvore priču o tome i da kažu o čemu se radi.

U to vreme, 2001, kada je internom istragom u Službi utvrđeno da je dokumentacija uništena, nevladin sektor, ne znajući za takav podatak, zahteva od DOS-a da ispuni obećanje i da otvori dosijea.

Biljana Kovačević-Vučo, Komitet pravnika za ljudska prava: Mi smo smatrali da je rasformiranje tih službi bezbednosti, onakve kakve su postojale u Miloševićevo vreme, mora da započne sa otvaranjem tajnih dosijea, ali da to nije kraj, da bi to trebalo da predstavlja neki početak, pokazivanje dobre volje države da otvori dosijee kako bi se krenulo sa tom demontažom službi iz Miloševićevog perioda i na kraju sa prvim tim je krenuo i DOS i to pre 2000. godine, kada su obećali da će tajni dosijei da budu odmah posle 5. oktobra otvoreni.

I pored dokaza da je dokumentacija DB-a uništena već 6. oktobra 2000. godine, Vlada Srbije nekoliko meseci kasnije donosi uredbu da se otvore određeni dosijei. Potpredsednik Đinđićeve Vlade kaže da Vlada nikada nije obaveštena o tome da postoje dokazi o uništavanju dokumentacije. Saznalo se da je te dokaze imao i Dušan Mihajlović, koji je kao ministar policije imao obavezu da o tome obavesti Vladu Srbije.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nikada u životu nisam video takav dokument niti mi je ikada predočen. Prema tome, to ministar unutrašnjih poslova, Dušan Mihajlović je to...

B92: Njemu je to uručeno, mene zanima da li je on kao ministar policije tada...

Žarko Korać: Ne, pod punom odgovornošću tvrdim da nikada na kolegijumu Vlade... Da li je on to pokazao premijeru, to je sad njegova reč, premijera više na žalost nema da odgovori da li... Ali niko od nas, potpredsednika Vlade, i kolegijum Vlade, taj politički deo Vlade, ja nikad taj dokument nisam video. E sada, ja sam se iznenadio da je uopšte vođena takva istraga.

B92: Šta je otvoreno uredbom Vlade Srbije?

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Ništa.

B92: Kako ništa? Ljudi su išli gledaju svoje dosijee.

Zoran Stijović: Pa, pitajte ljude koji su gledali šta su videli i koliko to ima veze sa stvarnošću. To je jedna stvar koja... To je jedna uredba kojom je u stvari izmanipulisano tadašnje rukovodstvo države, izmanipulisano i u široj javnosti je pokušano da se predstavi kao otvaranje arhiva Službe bezbednosti, što nema nikakve veze.

Predstavnici nevladinog sektora zbog takve uredbe, koja zapravo ne otvara sve dosijee, pokreće inicijativu pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti uredbe, čime praktično zahtevaju donošenje zakona. Ustavni sud na čelu sa Slobodanom Vučetićem međutim uredbu proglašava neustavnom tek 2003. godine, ali zakon, iako ga je napisao i predložio nevladin sektor, nikada nije donet.

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Naišli smo na velike otpore od početka iz samih službi, ali moram reći, na izostanak podrške od ključnih političkih partija u DOS-u u tadašnjem trenutku, 2001, 2002. godine. Njihov osnovni je cilj je da se dosijea ne otvore. Ona pokazuju jasno ko je odgovoran za neke događaje loše iz prošlosti, ona neposredno optužuju neke ljude iz službi i neke njihove saradnike koji nisu u službi, ali su recimo u redovima npr. poslanika, pravosuđa ili nekih drugih društvenih institucija.

Biljana Kovačević-Vučo: Ono što je nas zanimalo u vezi otvaranja dosijea, učešća Službe u ubistvima, učešće Službe u ratnim zločinima, učešće Službe u Miloševićevoj politici, uloga Jovice Stanišića, svih tih aktivnih nosioca, moćnih ljudi, podrška u određenim momentima politici i na koji način, to je sve bilo jako važno i naravno preko tih dosijea političkih, koji su uništeni ili izneti od strane Radeta Markovića, bi se neke stvari detektovale. Ne sve, ali veliki deo stvari bi ipak omogućio da se vidi protivzakonito delovanje te službe.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Da li je neko tražio da se otvore dosijei vojske Jugoslavije koje su vodili njihovi bezbednjaci? Vojska Jugoslavije je isto tako kao i mi, po istom kriterijumu, vodila obrade i za unutrašnjeg neprijatelja i za ljude, kada je u pitanju suprotstavljanje obaveštajnim službama. I to je vodila obrade za oficire i podoficire i građanska lica u Vojsci Jugoslavije. Isto tako je formirala dosijea, imala mnogo bogatiji fond dosijea. To su fantastični dosijei. Molim Vas, kada bi svojevremeno neko dete nekog našeg, uslovno rečeno, da se ljudi ne uvrede, ja ih tako ne gledam, neprijatelja, deca išla u vojsku, iza njih bi išao i podatak da je to dete tog i tog, koji se obrađuje po toj i toj liniji, pa je vojska preuzimala i da ga prati i da šalje izveštaje i sve ostalo... Molim Vas, to je istina.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Očekivati sada da u vojnoj službi postoje neki grdni dosijei, ja mislim da su to zablude.

B92: Ali ljudi iz DB-a kažu da je vojna služba radila isto što i oni, potpuno identično.

Aleksandar Vasiljević: Otkud oni znaju? Ja ne znam šta je radila vojna služba, otkud oni znaju šta smo mi radili? Ja lično sam za to da se ti dosijei otvore na način kako je to bilo otvarano u Resoru državne bezbednosti.

B92: Pa, nije bilo ništa?

Aleksandar Vasiljević: Znači, ne može da ima nešto što ne postoji.

Svetko Kovač, načelnik Vojn- bezbednosne agencije: Mislim da se trebaju otvoriti dosijea i civilnih i vojnih službi bezbednosti. Ne mislim da će građani Srbije bolje živeti ako službe otvore svoja dosijea, ali mislim da je to mnogo značajnije za službe zato što se često neosnovano optužuju za zloupotrebe u korišćenju tih dosijea, a mislim da je to dobar način skidanja hipoteke prošlosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Nijedna skoro zemlja nije otvorila svoje dosijee. Otvorila je istočna Nemačka, koja se smatrala okupiranom od strane Rusa. Slovaci su otkrili da im je bivši predsednik i šef Evangelističke crkve, vođa... Da su bili saradnici državne bezbednosti. Slovaci su velike šokove doživeli. Mislim da bi u našoj sredini mnogi ljudi doživeli teške šokove kad bi videli ko su sve bili saradnici. Imate na vlasti ljude koji su saradnici nekih službi za koje je to nedvosmisleno utvrđeno. Recimo, u našoj zemlji se to ne pojavljuje kao neki problem. Ja mislim da u normalnim demokratskim zemljama ti ljudi ne bi mogli da budu na mestima na kojima se nalaze.

B92: A na koje ljude mislite?

Žarko Korać: Ljudi, recimo, koji su bili do skora na vlasti itd. imaju vrlo jasne... Podaci o njima postoje. Znači, otvaranje... Da, ne mogu više od toga. Ne znam, Brankice, mora da shvatite, kad postanete član nečega, onda potpišete jednu obavezu i ta obaveza nije protiv moje savesti, ali ja ne mogu javno da kažem: "Taj čovek radi ono što najviše interesuje Vaše gledaoce“ jer takvo društvo bi bilo strašno. Prvo, to bi bila moja reč protiv njegove jer taj čovek bi rekao "to je laž". Onda bih ja završio na sudu, ja bih sigurno bio osuđen jer, da bih ja to dokazao, moralo bi da se otvori njegov dosije, a njegov dosije se neće otvoriti jer vam Vlada to neće dati, zato što u tom dosijeu ima svega i svačega.

Posle promene vlasti, formiranja Đinđićeve vlade, utvrđeno je ne samo da je uništena dokumentacija DB-a, nego da je tada još uvek načelnik DB-a Radomir Marković u prelaznoj vladi disk sa dosijeima lidera opozicije izneo iz Službe. Tada je protiv Radomira Markovića, Nikole Ćurčića, Branka Crnog i Milana Radonjića podnet krivična prijava zbog odavanja službene tajne.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Na tim disketama su se u stvari nalazili podaci za lidere opozicije. Sad se ponovo vraćamo na početak našeg razgovora: s jedne strane uništiš dokumentaciju, a sa druge strane snimiš i to je, koliko se ja sećam, na toj disketi bilo oko 8.000 stranica. Bogami, pozamašno. Mi te diskete nismo našli, oni su rekli da to nisu izneli i da ne znaju gde je to. Mi smo podneli krivičnu prijavu za to odavanje državne tajne.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Znači, zabavljali su se u Koštuničinom kabinetu čitajući naše dosijee. To je sigurno. Što se tiče tog narezanog diska, to je vrlo interesantno, to je otišlo i to je negde, negde. Tri diska su valjda narezana, među kojima i moj... Vrlo je čudan izbor. Znam da je tu i... Tu je i Koštunica, tu je i Đinđić, tu je i, mislim... Mislim, samo moram da se setim, mislim da je ovaj Sindikat Nezavisnost, ovaj Bane Čanak, mislim da je i Dragan Milovanović, koji je vodio sindikat onaj drugi... Neki čudan izbor ljudi koji su oni doneli. Eto, to je primer neprofesionalnosti te službe, ali vrlo interesantno pitanje kome su to odneli i zašto su to odneli.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Tamo piše sve...

B92: Ako je tačno da je to odneto npr. u kabinet kod Koštunice tada...

Zoran Mijatović: Ne znamo to. Vidite ovako...

B92: Dobro, neka bude kod Pere Mikića je odneto i to sad ima neko...

Zoran Mijatović: Vidite, može da bude, ako je to dato nekome, može da se zloupotrebi. Može. Ali ako se zloupotrebi, zna se i ko je odgovoran, onaj ko je sad oslobođen.

Optužnica za iznošenje diska sa dosijeima bila je za ovih sedam godina jedina optužnica koja se bavila zloupotrebama u Službi državne bezbednosti. Ceo postupak je međutim bio proglašen službenom tajnom i zatvoren za javnost. Optuženi Radomir Marković, Branko Crni i Milan Radonjić nedavno su presudom Okružnog suda oslobođeni. Oni su prvo bili osuđeni, pa je onda Vrhovni sud vratio predmet na ponovno suđenje, posle čega je Okružni sud doneo oslobađajuću presudu. Ta vest nije prošla zapaženo u medijima. Postupkom je bio obuhvaćen i Nikola Ćurčić, ali je postupak obustavljen kada je preminuo u novembru 2006. godine. Pošto je njegov predmet posle smrti bio arhiviran, ekipa emisije "Insajder“ tražila je od republičkog tužioca Slobodana Radovanovića uvid u predmet, ali takav zahtev nije odobren i pored toga što je to u interesu javnosti.

Zahtev Insajdera: "Smatramo da nakon obustave postupka protiv Ćurčića ne postoji opasnost da uvidom u predmet ugrozimo postupak. Takođe se nadamo da ćete nam izaći u susret, pošto građani Srbije imaju pravo da znaju o kakvim optužbama se radilo, a s obzirom da se radi o ozbiljnim prekršajima, zbog kojih su posledice mogle da trpe mnogi. Smatramo da je za građane bitno da znaju koliko su institucije države uradile ne bi li se zloupotrebe otkrile, a krivci kaznili."

Ovaj zahtev je odbijen jer, kako nam je objašnjeno u republičkom tužilaštvu, predmet je još uvek vrlo živ. Činjenica je međutim da to praktično znači da je predmet, i posle presude u kojoj postoje podaci o zloupotrebama unutar Službe, ostao državna tajna. Stijović kaže da je začuđujuće kako se, i pored svih dokaza o iznošenju dosijea, radnici DB-a oslobođeni optužbe. On međutim naglašava da se u tom procesu kao svedok pojavio Miloš Teodorović, sada penzionisani radnik BIA, i stao u odbranu optuženih.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Svedočio je čovek koji je organizovao uništavanje dokumentacije, svedočio na tom suđenju da uništavanje dokumentacije nije bilo. Sud je poverovao očito njemu, a ova informacija i ovo što sam ja radio, što su radili mnogi ljudi o otkrivanju zloupotreba i kriminalu, stoje u nečijim fijokama i niko se niti bavi time, a ljudi koji niti o tome razmišlja da to na sudu negde procesuira ili proveri i kaže da li je to istina ili nije istina.

Sudija Okružnog suda, koja je donela oslobađajuću presudu za radnike DB-a, Milena Rašić u kratkom obrazloženju rekla da je sud našao da nije dokazano izvršenje tog krivičnog dela. Prema njenim rečima, zakon izričito predviđa postojanje štetne posledice po državu ili mogućnost njenog nastupanja, što u konkretnom slučaju, kako je rekla, nije moglo da se dogodi. Ona je navela i da Služba državne bezbednosti jeste stavila oznaku državne tajne na konkretna dokumenta koja je sud pročitao i utvrdio da se radi o odlukama o obradi ličnosti, koje su 90-ih i te 2000. godine bile u opozicionim partijama i Otporu i odlukama iz oktobra 2000. godine o prestanku obrade tih ljudi.

Pošto su ove partije na izborima 24. septembra osvojile vlast, da su podaci sa diskova i bili učinjeni dostupnima, to ne bi moglo da ima posledice po politički aspekt države. Sudija Milena Rašić smatra da Tužilaštvo nije dokazalo u čemu bi se sastojale štetne posledice po Srbiju da su skenirani podaci učinjeni dostupnim. Tako, i pored toga što je dokazano da su dosijei izneti, nije dokazano kod koga se nalaze.

B92: Hipotetički, koliku moć bi danas imao neko ko ima te dosijee?

Bogoljub Milosavljević, profesor upravnog prava: Vrlo veliku. Vrlo veliku, pogotovo što se pretpostavlja da je taj poslednji, taj period od poslednjih nekoliko godina Miloševićeve vladavine, recimo, poslednje godine Jovice Stanišića i onih koji su došli posle njega, Radomir Marković, da je u tom periodu bilo dosta aktivnosti službi bezbednosti na političkoj sceni Srbije i pretpostavlja se da su i političke stranke, od kojih su neke danas, da kažemo, vrlo aktivne na sceni Srbije, pa i u parlamentu, da su bile na neki način involvirane, u vezi sa Službom bezbednosti, još prostije rečeno, da je Služba bezbednosti neke od tih stranaka pomagala.

Zoran Mijatović, koji je posle formiranja Đinđićeve vlade postao zamenik načelnika DB-a, prethodno je od ’93. do ’98. godine bio jedan od najbližih saradnika tadašnjeg načelnika Jovice Stanišića.

Miloš Vasić, novinar nedeljnika Vreme: Ali je činjenica bila da je procenjeno u tom jednom trenutku 2001. godine da je ta kombinacija Mijatović, stari lisac koji sve zna, što je strašno važno u takvim poslovima, i Goran Petrović, kao čovek neokaljane i potpuno čiste prošlosti, pri tom veoma sposoban, da su dobra kombinacija da vode Službu i to se pokazalo boga mi u prvih nekoliko meseci, praktično sve do kraja njihovog mandata, da su oni dobra kombinacija za tu stvar.

Sve do 2000. Služba se najviše bavila liderima opozicije. Kasnije su međutim ti isti ljudi o kojima je npr. Mijatović iz prethodnih obrada znao sve postali njemu i ljudima iz Službe vlast.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Oni su možda mislili da ja o njima sve znam. Ja sam o njima znao eto tako, deklarativno. Možda sam znao najviše o Vuku, zato što je kod njega bila i ta operativna tehnika. Možda je ili Batić ili Koštunica ili bilo ko od tih ljudi - ja sad ne mogu da se setim koji su to ljudi čija su imena iz predmeta bila na toj disketi, ne mogu da se setim tačno koji - možda su mislili: eto, taj Mijatović možda zna i šta smo jeli i šta smo doručkovali i da li ovo, da li ono. Ja nikad te ljude tako nisam gledao. Nisam gledao ni Vuka Draškovića tako. To je za mene bio čovek i igrom slučaja smo se našli on na jednoj, mi, Služba na drugoj strani, ali nikad nisam sebi dopuštao da na bilo koji način, i kad sam se vratio i kad sam bio u Službi, da na bilo koji način manipulišem sa tim dokumentom u javnosti.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Jedanputa sam nekome od tih ljudi nešto rekao o sebi i onda je on meni rekao: jao, profesore, nemojte o tome. To je eto tako vreme bilo. Pričao sam kako mi je jedan konobar rekao, kad sam jednom sedeo sa Rasimom Ljajićem i nekom Šveđankom, kako je konobar se valjda uplašio posle 5. oktobra, kaže: "Pre nego što ste vi došli, iz Državne bezbednosti bili i stavili u slanik... Ima jedan slanik, oni donesu gde je mikrofon, pa onda oni stave to na sto, tako se to uvek radi i onda vas prisluškuju“. I sad njega valjda... Uplašio se on i onda on kaže: "Stavi ti slanik", a ja se setih tog detalja... Nas troje smo poručili mineralne vode, Rasim, ja i ta Šveđanka, bio je neki neprijatan sastanak, Rasim me molio da prevodim tu nešto kao prijatelj i nije zbog nas troje, nego neke četvrte osobe... Neprijatan razgovor o nekome je bio, nismo mi ništa bili... I onda on stavi slanik, ja se sećam, bilo je u Mažestiku, ja pomislim: "Što stavlja slanik? Ovaj čovek lud", popodne sedimo, a onda rekoh: "Valjda namešta sto sutra za doručak jer to se tako radi". I onda on meni: "Ha, ha, profesore, znate, onda kad ste sedeli sa onim iz DOS-a, onaj što je musliman, ja kažem - Rasim, kaže, Rasim, pa bila jedna gospođa, kao... Da, da, da, e, ja se setio sastanka – kaže: "Pa, ja sam u taj slanik, Državna bezbednost me molila da stavim tu na sto, oni su... To se bežično snima, to se tako radi". I onda to pričam onome: Pa, kakva ste vi služba?! Sa mnom ste se bavili. "Pa, jao, nemojte, profesore, morali smo."

Neposredno pre formiranja vlade Zorana Đinđića tadašnji rukovodioci DB-a na čelu sa Radomirom Markovićem su, pored uništavanja dokumentacije, iznošenja diska sa dosijeima, izneli i prepravili knjigu saradničke mreže, koja je, kako se to kaže u Službi, "zenica oka Službe“, odnosno najvažnija stvar.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Da bih vam objasnio slikovito šta to znači, to je, registar saradničke mreže je knjiga u kojoj se, koji kao neki nazovi delovodnik, u kojoj su se vodili registri lica koja su organizovano, sistematski, tajno radila za Službu državne bezbednosti. To je jedna knjiga koja se vodi od ’45. na ovamo i kada se ta knjiga popuni, nastavlja se druga knjiga na tom dokumentu i taj dokumenat se drži u sefu načelnika Centra. Znači, to je najpoverljiviji dokumenat ne samo u Službi državne bezbednosti Srbije, nego u svim dokumentima. Ljudi koji rade tajno za Službu bezbednosti. Znači, sklonjeni su, prepravljeni, napravljeni novi registri. To se desilo 3. novembra 2001. godine, videlo se da su ti registri prepravljani, video se jedan isti rukopis. Znači, isti čovek je to radio, isto... Znači, jedan grafolog bi to vrlo lako ustanovio i po mastilu i po svemu i, znači, otvorena je sumnja da se mnogi saradnički dosijei i mnoga lica, dokumenti o mnogim licima koja su radila za Službu, nalaze u nezakonitim rukama.

To znači da je posle 5. oktobra iz Službe sklonjen spisak onih koji su bili saradnici Službe, a među kojima su danas i novinari, analitičari, političari, eksperti, predstavnici sindikata, crkve i pravosuđa. Taj pravi registar se nalazi kod nekoga. Nije utvrđeno kod koga, čime taj neko danas može da manipuliše i ucenjuje. Onaj ko danas ima taj pravi saradnički spisak jednostavno na papiru ima sve: ko je šta radio, ko je šta bio, i tako, u zavisnosti od toga kod koga se nalazi saradnička mreža, npr. razni političari iz prošlosti i ljudi iz Službe ili npr. tajkuni, mogu da ucenjuju sve te saradnike i da jednostavno dobiju sve što zatraže, od političkih funkcija do raznih monopola. Stijović tvrdi da vrlo lako može da se utvrdi kod koga se to nalazi.

Zoran Stijović: To je samo volja da se jedno pitanje, koje je od velikog značaja, ponavljam, od velikog značaja za bezbednost, nacionalnu bezbednost ove države... Da ne bi dalje išao, šta mislite da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj političkoj partiji? Ili da se taj registar saradničke mreže nalazi u nekoj stranoj obaveštajnoj službi?

Služba bezbednosti i vojna služba saradnike regrutuje na različite načine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ako kažem, a istina je da je Služba do ’90. godine bila ideološka služba, onda moramo priznati da je veliki broj saradnika bio i angažovan na toj ideološkoj, patriotskoj osnovi. Jedan deo saradnika se angažovao i na tzv. kompromitujućem materijalu, znači, to je materijal koji bi se u odnosu na neko lice mogao upotrebiti, a da to lice ima neke negativne posledice. Angažovati saradnika znači jedan komplikovan posao, osnovi su različiti. Znači, bilo je patriotizma i ucene, a bogami, bilo je i novca.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: Ima mnogo ljudi koji su registrovani kao saradnici, a to i ne znaju. Znate, to je prosto... U praksi se to vrlo često događalo.

B92: Pa, kako?

Vlada Nikolić: Tako što sam ja operativni radnik u tajnoj službi, Vas poznajem kao svoju drugaricu iz nekog ranijeg života, viđamo se, pijemo kafu i družimo se, a ja Vas registrujem kao saradnika. Razumete? Vi nemate pojma da ste saradnik, a ja Vas u Službi vodim da ste moj saradnik.

B92: Da, ali kako to sme da se radi? Je l’ to dozvoljeno?

Vlada Nikolić: Dozvoljeno, to je... Kako bi... Jeste dozvoljeno u smislu...

B92: Pa, ne, ali zar nije... Zar taj saradnik ne mora Vama da daje neke informacije da bi bio saradnik?

Vlada Nikolić: Daje, Vi dajete informacije tako što sa mnom neformalno ćaskate, a ja onda to zloupotrebim, pa to pretočim u saradnički izveštaj.

Vojna služba ima saradnike i među civilima, iako bi delokrug njenog rada trebalo da bude samo Vojska. Civili su postajali saradnici vojne službe još u vreme JNA.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Angažovani su vojnici saradnici i to prilično veliki broj, da ne kažem u četi, da je ovaj saradnik gde je skladište ratnih rezervi, da postoji saradnik itd. Kada su ti mladići završili odsluženje vojnog roka, a bili su angažovani za saradnju sa vojnom službom, oni koji su izrazili želju da bi nastavili kontakte sa vojnom službom, zadržavani su u evidenciji kao saradnici organa bezbednosti.

B92: Dobro, ali ti vojnici su npr. kasnije postali profesori, privrednici... Je l’ oni tada ostaju saradnici vojne službe?

Aleksandar Vasiljević: Apsolutno. Oni ostaju u najvećoj meri kao, uslovno da kažem, konzervirani saradnici, konzervirani za ono stanje vanrednih prilika ili ratno stanje. Ali smo imali dosta slučajeva gde su vojnici koji su bili saradnici u JNA ne zadržavaju na vojnoj evidenciji isključivo nego se, uz njegovu saglasnost, predaju na kontakt Službi državne bezbednosti Republike ili pokrajine u kojoj žive.

Pošto je dokumentacija uništena, predstavnici Službe na čijem je čelu Radomir Marković nalaze načina kako da novoj vlasti pokažu da su važni i da se bez njih ne može. Tako je već početkom novembra 2000. godine gotovo istovremeno u svim zatvorima u Srbiji izbila pobuna. Do danas niko nije utvrdio da li organizacija pobune pokrenuta iz tadašnjeg vrha DB-a. Radomir Marković, u društvu sa aktivistima organizacije za ljudska prava, tada je bila obilazio zatvore i imao ključnu ulogu u smirivanju osuđenika.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Činjenica je da se vrlo lako prešlo i preko te pobune na jugu, znači, u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, koja je izbila tokom novembra 2000. godine, da se lako prešlo preko zatvora, pobune u zatvorima, da se lako prešlo preko priče o uništavanju dokumentacije i mnogim pričama koje su se desile i da se sve nekako to, "pusti, idemo dalje, šta je bilo, bilo je, idem dalje". Međutim, ne možete vi sa piromanima koji su palili požare da gasite te požare. Ne mogu piromani da vam budu vatrogasci.

Druga velika kriza posle pobune po zatvorima u vreme prelazne vlade bila je oružana pobuna na jugu Srbije, koja je takođe izbila u novembru 2000. godine. I tu je Radomir Marković odigrao ključnu ulogu, obilazeći front u društvu sa Legijom i predstavnicima DOS-a. Na taj način pokazali su da, osim Legije i Markovića, niko drugi ne može ni da smiri pobunu na jugu Srbije, ali isto tako je ostalo neispitano već osam godina kako je do pobune uopšte došlo i kakva je uloga DB-a u tome.

Zoran Stijović: Suština, vezana za taj novembar 2000. godine, kada je ubijeno nekoliko policajaca, a kasnije i masakrirano, je u tome da se ne zna ko je i kako doneo naredbu da se policija povuče sa tih graničnih punktova koje je imala prema Kosovu i Metohiji i da se nakon ubistva tih, ja mislim, četiri policajca i nakon tog njihovog masakriranja teroristi iz te tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Buanovca i Medveđe spuste u Veliki Trnovac i tu naprave jezgro ponovo otpora vlastima u Srbiji. Znači, to je rovita situacija, to je odmah nakon promena, nakon 5. oktobra, neko je na radio stanici, putem motorole, doneo naredbu da se policija povuče. I policija se sa linije...

B92: A kako se ne zna ko je mogao da donese naredbu?

Zoran Stijović: Vrlo lako bi to moglo da se ustanovi. Ja moram da Vas podsetim da je takav slučaj bio i u Račku. Teroristi su sišli u Trnovac, napravili bazu, policija se povukla u autobuse i napustila to područje. To budi sumnju u dobre namere svega toga i da li je to baš urađeno, da li je to bio strah, neprofesionalizam ili je to bila nečija namera.

Stijović kaže da je Služba bezbednosti imala svoju ulogu u pobunama. On otkriva kako je ustanovio nameru Službe DB-a da tada budućem premijeru Zoranu Đinđiću nameste veoma kompromitujuću situaciju 31. decembra 2000. godine.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Tog dana je tadašnji, pokojni, danas pokojni premijer Zoran Đinđić, tada kandidat za premijera, trebao da dođe u Bujanovac, da vidi, da razgovara sa tim lokalnim stanovništvom. Paralelno sa njegovim dolaskom, albanski ekstremisti su, u dogovoru sa strukturama, sa Srbima, na žalost, za neverovati, hteli da organizuju podizanje albanske zastave u Velikom Trnovcu. Istovremeno, kada se pokojni Đinđić pojavi u Bujanovcu da istaknu albansku zastavu na školi, kako bi ga prikazali kao oslobodioci Albanaca i kao nekog ko kohabitira sa albanskim ekstremistima i to je...

B92: Čekajte, je l’ to bilo u dogovoru sa predstavnicima Službe državne bezbednosti srpske ili sa...

Zoran Stijović: Predstavnici srpske Službe bezbednosti iz lokalnog detašmana našeg u Bujanovcu su obstruisali i prikrili saznanja o tom događaju. Ja sam otišao u Bujanovac, to raspravio tamo po uobičajenom sistemu informisanja, obavestio rukovodstvo službe i šire, znači, i te strukture, i pokojni premijer, tada kandidat za premijera, je bio upoznat sa čitavom idejom i planom.

Dvadeset dana kasnije Zoran Đinđić postao je premijer nove vlade Srbije. Prva odluka koju je donela Vlada bila je smena dotadašnjeg šefa DB-a Radomira Markovića. Nedugo zatim Marković je i uhapšen. U zatvoru se nalazi i danas. Novo rukovodstvo DB-a, Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović, počinju da istražuju zloupotrebe Službe u prethodnom režimu. Za ispitivanje Radomira Markovića u zatvoru bio je zadužen Zoran Stijović, koji je tada pomoćnik načelnika beogradskog centa DB-a. Stijović je tokom ispitivanja Markovića bio odgovoran direktno Mijatoviću, a za "Insajder“ otkriva koliko su bile značajne izjave Radomira Markovića, koje, iz nekog razloga, nikada do danas nisu iskorišćene za pokretanje mnogih krivičnih postupaka.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: U skladu sa propisima, ja sam sastavljao informaciju i dostavio nadležnom, višem starešini ili rukovodiocu. Radomir Marković... Ti razgovori su trajali nekoliko meseci i mislim da su, da je to što je Radomir Marković tada ispričao od velikog značaja za zemlju i mislim da bi isto, možda ne u toj meri kao uništavanje dokumentacije, ali u dobroj meri, objasnilo mnoga dešavanja na prostoru Srbije i šire u proteklom periodu.

Ispitivanje Radomira Markovića vođeno je od aprila do juna 2001. godine, u strogoj tajnosti, u posebnoj prostoriji CZ-a. Marković je otkrio i dosta informacija o Službi, naročito iz vremena kada je na čelu bio Jovica Stanišić. Objašnjavajući način na koji je Služba organizovala ubistva i sprečavala istrage, o Radovanu Stojčiću Badži, Željku Ražnatoviću Arkanu, Marku Miloševiću, o hladnjačama, masovnim grobnicama i etničkom čišćenju na Kosovu, o velikim proneverama u MUP-u putem lažnih platnih spiskova, objasnio je kako je Milošević tokom sankcija organizovao državni šverc i kako je podelio sektore, kome je dao da radi naftu, a kome cigarete, koji su funkcioneri MUP-a i DB-a u vreme hiperinflacije dobili milionske kredite od Komercijalne banke koji nikada nisu vraćeni, ko je i kako nosio džakove para na Kipar i kako je zbog toga ubijen Žika Petrović, direktor JAT-a. Objasnio je i poreklo 600 kilograma heroina, koji su pronađeni 5. oktobra u sefu DB-a Komercijalne banke.

Zoran Stijović: On je bio spreman da za mnogi deo tih događaja bude i svedok na sudu i to je tih 15 izjava. Znači, te dve izjave su samo izašle u javnost, trinaest ostalih nema.

B92: A šta ima u tim izjavama? O čemu je sve pričao?

Zoran Stijović: Pa, evo, pogledajte šta ima u ove dve koje su se pojavile, pa ćete videti, pa možete samo zamisliti šta ima onda u ovim ostalim.

Od tada do danas javnost je saznala samo za dve izjave Radomira Markovića: jedna o uklanjanju leševa Albanaca sa Kosova dospela je u Hag, a druga o Miloševićevim naredbama protiv tadašnje opozicije, pa sve do priče o dva miliona maraka koje je Uroš Šuvaković, preko Dragana Karića, poslao Marku Miloševiću u Moskvu, a objavio je u svojoj knjizi Dušan Mihajlović. U „Povleniskim maglama i vidicima“ bivši ministar policije tvrdi da je Marković bio kapitalan svedok-insajder. Kao čovek iznutra mogao je da nam detaljno objasni sve što smo naslućivali i skicirali kao neku kriminalnu piramidu, sastavljenu od politike i podzemlja. "Do mojih ušiju dolazili su izveštaji da Marković sarađuje dajući dragocene informacije, koje su bacale novo svetlo na Miloševićev period vladavine", napisao je Dušan Mihajlović.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Ja sam sa njime u zatvoru obavio jedan razgovor, koji je trajao negde oko sedam sati, uz njegovu dozvolu snimio na magnetofon i to skinuo i onda podcrtao Stijoviću elemente budućeg informativnog razgovora koje on treba da radi sa njim. E, onda je Stijović krenuo, što je tačno, verovatno Vam je to rekao, napravio je, po mojoj proceni, ja ne mogu da se setim broja, možda petnaest izjava po ZKP-u. Ali nemojte sad da mislite, kad neko uzme izjavu po ZKP-u od nekoga, pa to vredi. Po pravilima, sve to što je on pisao, moralo je da ide u analitički tim, koji je bio formiran za vođenje tih akcija. To tamo mora da bude. Teško ja mogu Vama da kažem, koji sam otišao posle devet meseci od toga, gde se koji papir nalazi. Znači, u jednoj od te tri akcije se moraju nalaziti ti papiri. Stijović mora da zna, nije ih odneo kući, ja mu to verujem.

B92: Stijović je dao Vama i Goranu Petroviću.

Zoran Mijatović: Pa, da upoznamo i to što Stijović uradi i to pustite u analitički tim.

B92: Znači, izgubilo se negde u analitičkom timu?

Zoran Mijatović: Pa, ne može da se izgubi. Ja tvrdim da se nije izgubilo.

B92: Pa, da, ali kako onda nije iskorišćeno za neki postupak?

Zoran Mijatović: Ako Vi mene sad, kada bi mene ovaj načelnik sada, čovek koji vodi BIA rekao: "Mijatoviću, dođi da nađemo", ja bih našao gde je. Pa, ne može da nema.

B92: A je l’ to važno, tih petnaest izjava, da li su važne?

Zoran Mijatović: Pa, ne mogu ja da presudim koliko je svaka vredela.

B92: Dobro, a je l’ ste čitali?

Zoran Mijatović: Vredela je ova za Hag zato što je ona govorila o asanaciji terena.

B92: Ali sve su takve.

Zoran Mijatović: Nisu sve takve. Nisu sve takve.

B92: Znači, čovek koji je razgovarao sa njim kaže...

Zoran Mijatović: On je razgovarao s njim i Stijović je mnogo dobar čovek, jedan vredan čovek, ali preuzeo je na sebe da premerava vrednost onoga što je radio. Nije bio jedini čovek koji je to radio. Evo, čak se ja ne usuđujem.

B92: Da li Vi mislite da treba izvući negde iz analitike te izjave i uraditi nešto po tom pitanju ili to više nije važno?

Zoran Mijatović: Po tom pitanju nema šta da se radi. Rade Marković je presuđen za ono što se dogodilo.

B92: Ali je otkrio mnoge stvari.

Zoran Mijatović: Ništa nije Rade Marković tamo posebno otkrio, to su neke... Ja ne znam šta je Stijović rekao. Kažem, ja opet njega uvažavam.

B92: Sve je to i snimljeno?

Zoran Stijović: Sve je snimano.

B92: A kod koga se to nalazi? To ste Vi dostavili - kome?

Zoran Stijović: Službi bezbednosti, državne bezbednosti. To znači u hijerarhiji, znači, iznad mene u Službi... Ja sam bio pomoćnik načelnika DB-a Beograda, Centra državne bezbednosti Beograd, u tom periodu i za mene po hijerarhiji je bio u operativnom smislu zamenik načelnika Centra, načelnik Centra i gore zamenik načelnika Službe i načelnik Službe. Znači, ta struktura treba da odgovori gde se nalaze ti materijali i dokumenta i sve ostalo.

B92: Je l’ to bilo dovoljno za pokretanje raznih istraga?

Zoran Stijović: Apsolutno. Apsolutno.

Kada su Petrović, Mijatović i Mihajlović početkom juna 2001. godine izveli iz zatvora Radomira Markovića na tajnu večeru, on je posle toga prestao da priča. Markovićeva odbrana je tokom suđenja za Ibarsku magistralu i ubistvo Stambolića tvrdila da je tada Markoviću učinjena nečasna ponuda da za sve nateže zločine lažno okrivi Miloševića i još dvoje, troje ljudi, a da se ostali sačuvaju. Mihajlović, Petrović i Mijatović svedočili su da su tokom večere nije ni pričalo ništa važno.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB 2001: Sad ću da Vam objasnim. Znači, ja sam uzeo nalog, došao sam po Radeta, izveo ga iz zatvora, stavio u moj džip, gde su bili vozač i dva pratioca i niko živi. Znači, ja sam čoveka doterao bez ikakvog problema gore na Institut bezbednosti. Rade i ja smo ćakulali, nije to bila večera... Taman posla, pa mi ga nismo zvali na večeru, nego na razgovor. Razgovor je trajao ne znam koliko, nije ni bitno više.

B92: A što nije razgovor obavljen u zatvoru?

Zoran Mijatović: Pa, ministar neće da ide u zatvor. Ja sam išao u zatvor da obavljam razgovor ceo život, ali smo uradili po zakonskoj proceduri. Istina, možda sam ga malo kasnije vratio, ponudili smo Radetu večeru, kada smo, ministar je otišao, "Hoćeš na večeru?" Kaže: "Gde da večeram?" Nije čoveku bilo do večere.

B92: Pa, je l’ rekao bar nešto?

Zoran Mijatović: Nisam se bavio večerom nego centralinim pitanjem šta je pričano, a ne šta se jelo.

B92: Pa, je l’ rekao nešto važno?

Zoran Mijatović: Ma, nije ništa. Pa, šta da kaže važno?

Svih petnaest Markovićevih potpisanih izjava, plus tri službene beleške, sačinjene na osnovu njegovih neformalnih ispovesti, sve potkrepljeno tonskim zapisima, uredno je predato tadašnjem vrhu Službe. Nije poznato šta se dogodilo sa tim iskazima Markovića i zašto nikad do danas nisu pokrenuti krivični postupci.

Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije 2001-2004: Očigledno je uložen vrlo veliki napor da se to sve to mnogo ne talasa zato što je... Niti je bilo spremnosti da se ta služba menja kompletno niti ste imali kime da ih menjate, a da stvar bude još gora, smenjeni su samo neki od tih ljudi koji su bili na vrhu te službe i ta služba je, po svom tom maniru da služi svakog gospodara, samo promenila, tako da kažem, počela da služi drugog gospodara.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: Čitava priča je pokušana na tom nivou da se zatvori i svi postupci su i tako vođeni i vode se i imaju mnogi interesa i mnogi su imali interesa u tim pričama i nakon 5. oktobra i danas da se te priče tako zatvore. Mislim da je ključ priče uništavanje dokumentacije, otvaranje dosijea, registra saradničke mreže, jer će to pokazati svu težinu tog problema, svu dubinu te septičke jame i to će omogućiti i zdrave osnove da se krene u pravljenje jedne ozbiljne, respektivne službe bezbednosti, koja treba ovoj državi Srbiji.

Zoran Đinđić je, zahvaljujući mehanizmu koji je u vreme Miloševića uspostavljen između političara, Službe i novinara do 2000. godine, bio proglašen za izdajnika i stranog plaćenika. Posle promena postao je zahvaljujući istom mehanizmu kriminalac. Od 2000. godine u Srbiji se masovno osnivaju tabloidi, koji u vreme Miloševića nisu postojali, osim onih koji su se bavili estradom. Logično je bilo da iza takvih novina stoje razni pripadnici civilnih i vojnih službi. Služba je, kao što ste čuli, imala u saradničkoj mreži i novinare koji su služili za kreiranje raznih afera. 2001. godine Vojislav Šešelj tvrdnju da je Đinđić kriminalac iznosi upravo preko novoosnovanih tabloida.

U optužbama koje iznosi Šešelj se tada poziva na "Laufera“, a to je bila Služba bezbednosti. Tako je i posle promena, uz pomoć Službe, političara i medija, u javnosti stvorena atmosfera da je glavni kriminalac u Srbiji bio Zoran Đinđić. Koliko je ta kampanja bila jaka najbolje pokazuje činjenica da i danas postoje oni koji veruju da je premijer Srbije ubijen zato što je bio kriminalac.

Службена тајна 2дел

"Dešavalo se, u vreme dok sam ja tamo bio, da prisustvujem kao nevidljivi svedok i vrlo veselim događajima, proslavama itd, ali se događalo da se, kažem, na mojim ušima čovek šlogira ili da čovek umre, da prisustvujete najpotresnijim scenama u jednoj kući, da to sačuvate dok ste živi." 

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra Resora državne bezbednosti (RDB) 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: U Službu novembra ’70. godine, na onaj način na koji dolaze u ono doba mnogi ljudi, došao sam na preporuku ljudi iz Komiteta.

Zoran Mijatović radio je u Službi bezbednosti 30 godina. Tvrdi da je uvek važilo pravilo da svako ko treba da se zaposli u Službi prethodno mora da prođe kroz proveru.

Zoran Mijatović: Provera se dosta dugo radi. Neophodno je, kako mi to kažemo u ono doba, a verovatno i danas, da ima više izvora za tu proveru. Lica se proveravaju i kroz kaznene evidencije javne bezbednosti, kroz naše itd.

Vlada Nikolić radi u Službi bezbednosti od ’82. do ’99. godine. Posle promena 2000. vraćen je kao savetnik tada novog načelnika Gorana Petrovića.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982-1999, savetnik načelnika RDB 2001: I sad i danas imam običaj da kažem da se nijednog svog dana u Službi ne stidim. Prema tome, i velika većina pripadnika Službe može to da kaže. 95 posto Službe radi onako kako nalažu pravila i zakoni, a jedan mali broj, izabran po specijalnim kriterijumima od strane tadašnjeg rukovodstva, radi nešto ispod žita i sve rade ili bez ikakvih pismenih tragova ili eventualno u jednom primerku za rukovodioce.

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB-a: Ono prvo što se uči na kursu, uči se zakonitost u radu. Niko vama ne može da naredi i ni pod kakvim profesionalizmom i pozivanjem na profesionalizam vi ne možete da se navedete da uradite nešto nezakonito ili da učinite neku nezakonitost. Imate profesionalnu mogućnost i moralnu u krajnjoj liniji kao čovek da odbijete naređenje.

Posle višemesečnog istraživanja o tome šta su sve radile tajne službe, na koji način, kako i zbog čega su i pored svega ostali zaštićeni od svake odgovornosti, a na osnovu informacija do kojih smo došli, sledi mehanizam rada tajnih službi.

Operativa je osnova rada jedne službe bezbednosti, pa tako od oko 2.000 zaposlenih u BIA, trećinu zaposlenih čine operativci, odnosno ima ih oko 800. Osnovna delatnost je kontraobaveštajna. Operativci skupljaju informacije na terenu, rade uz pomoć živih izvora ili saradnika, prisluškuju, prate i sve što prikupe dostavljaju u analitiku, koja je najvažniji segment službe bezbednosti. Tamo se prave dosijei i izveštaji. Iako su po mnogo čemu tajne službe jedan od važnih segmenata svake države, u Srbiji zbog neadekvatne kontrole i zloupotrebe često tajne službe služe za obračun sa političkim protivnicima onih koji su na vlasti. Do zloupotrebe dolazi u zavisnosti od toga kakve naredbe dobijaju i ko i kako te dobijene informacije dalje koristi. Uz sve tehničke mogućnosti koje imaju, Služba je uglavnom bila zloupotrebljena od političara na vlasti, tajkuna, ali i kriminalaca. Pravilo službe je da operativci međusobno uglavnom ne znaju ko šta radi, ali zato njihov šef zna šta radi svako od njih. Kada na kraju sve dođe u analitiku, načelnik tog odeljenja i načelnik službe jedine su osobe u službi, ali i u zemlji koje znaju sve. Praktično od načelnika službe zavisi da li će i kome te informacije proslediti. Bez obzira na to šta zakon nalaže, suština je da nikakva adekvatna kontrola ne postoji ni danas.

Operativci Službe bezbednosti, kako se to kaže njihovim rečnikom, vrše obradu lica uz pomoć pratećeg i prislušnog sektora.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra Resora državne bezbednosti (RDB) 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Dok ste na pripavničkom stažu, vi ćete biti ili u pratećem aparatu ili ćete biti u prislušnom centru. Šta sam ja, moram da priznam, uvek bio veoma radoznao čovek i rekao sam... Nešto sam pomislio, pa kažem: mnogo je interesantnije slušati šta drugi pričaju nego ići za nekim po ceo dan, nit’ znam šta priča ni šta radi niti ti to treba da znaš, samo zabeležiš gde je bio, šta je radio, verovatno je interesantnije to sad slušati.

Zoran Mijatović kaže da nije uspeh službe kada nekoga telefonski prisluškuje, već kada operativci postave prislušne uređaje u nečijem stanu, kući, kancelariji.

Zoran Mijatović: Ja sam prvo mislio, eto, zadovoljiću znatiželju, onda sam video da to baš nije tako jednostavno. Vi ste nevidljiv čovek u nečijoj kancelariji ili ste nevidiljiv čovek u nekom stanu i vi, hteli ili ne hteli, trpite i pritisak te druge strane, koju vi čujete, a ne vidite, i vi ste svedoci mnogo čega što se to događa. Dešavalo se, u vreme dok sam ja tamo bio, da prisustvujem kao nevidljivi svedok i vrlo veselim događajima, proslavama itd, ali se događalo da se, kažem, na mojim ušima čovek šlogira ili da čovek umre, da prisustvujete najpotresnijim scenama u jednoj kući, da to sačuvate dok ste živi.

Služba ima saradnike u svim segmentima društva. Među njima su novinari, političari, tužioci, sudije, analitičari, političari. Svi oni čine saradničku mrežu Službe. Knjiga sa saradnicima je posle 5. oktobra, zahvaljujući Radomiru Markoviću, izneta, prepravljena i vraćena. Saradnicima i saradničkom mrežom „Insajder“ će se detaljno baviti u sledećoj emisiji. S obzirom na to da se tajne službe u Srbiji, glavnom zloupotrebljavaju za političke obračune, onda saradnici u tom slučaju imaju ulogu da pomognu priču koju npr. odluči da pusti Služba. To se radi na sledeći način:

Zoran Stijović, dugogodišnji operativac RDB: U operativnom smislu, znači, vode se te obrade lica, u kojoj je najznačajnije bilo, pre svega, slikati čoveka, doći do svih saznanja o njemu, o njegovom životu, članovima porodice, sklonostima, manama, dobrim osobinama i na osnovu toga, izučavanjem karaktera tog čoveka i toga, traži se njegova slaba tačka. Onda se traže načini za plasiranje te informacije. Najčešće se to radi preko onog registra, preko onih ljudi koji su u medijima. Postoje ljudi koji su upravo zbog toga tu i na vezi Službe i ljudi koji su obučeni za plasiranje intriga i onda proture priču.

B92. I to ide sinhronizovano?

Zoran Stijović: Sinhronizovano. Nakon te prve objavljene informacije, onda rade telefoni, pa se pozivaju, pod znacima, navoda eksperti za ovu ili onu oblast, medicinari, psiholozi, ne znam sada, ljudi, beli magovi, ko već šta, i onda se proizvodi priča. I onda reč po reč i tako. Onda se ta priča pušta u etar, u javnost, u okruženje, komšiluk, kako god, i onda čovek se dovodi u paranoju sa tom pričom, kompromituje se u očima dece... Znači traži se slaba tačka i onda se na tome gradi priča. I to su čitavi timovi koji se bave time.

Srđa Popović, advokat: Prvi put mi je postao klijent Đinđić pre 39 godina, sad pre 40. I tada je bio praćen i tad je bio sumnjiv i tad je smatran za neprijatelja unutrašnjeg. I ja mislim da je u Udbi nastala (...) da je takav čovek, koji je za njih predmet obrade, odjedanput postao neki premijer i još fantazira nešto o tome kako će on njih da reformiše. Pa, ja mislim da su se oni smejali ili onog trenutka kad im se učinilo da to može ozbiljno i da se desi, da su smatrali da on ne zaslužuje ništa bolje nego metak.

Tajne službe postale su moćne tokom 90-ih zahvaljujući čitavom mehanizmu koji ih je stvarao, podržavao i zloupotrebljavao.

U vreme ratova, sankcija, siromaštva, državom su vladali Slobodan Milošević i Mirjana Marković, koja je preko JUL-a imala presudan uticaj na postavljenje i smenjivanje ljudi u službi. Za vreme njihove vladavine dogodilo se više desetina ubistava u zemlji, kao i nekoliko državnih pljački države i njenih građana.

Milošević je međutim posle 5. oktobra 2000. u Srbiji optužen za neovlašćeno (...) placa na Dedinju, a Mirjana Marković za nezakonitu dodelu stana Vlade Srbije dadilji njenog unuka, kada je nekoliko godina kasnije u akciji „Sablja“ otkriveno da je Ivan Stambolić ubijen i bačen u živi kreč, protiv Miloševića je podignuta optužnica za to ubistvo. Nije mu se sudilo pred domaćim sudom jer je u Hagu već u toku bio sudski proces. U pritvorskoj jedinici preminuo je 11. marta 2006. godine.

Mirjana Marković pobegla je iz zemlje neposredno pre ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Danas bezbrižno živi u Rusiji, gde ja sa sinom Markom dobila politički azil. Marko Milošević je posle 5. oktobra nudio "zemuncima" i Legiji novac da ubiju tadašnjeg premijera Zorana Đinđića.

Za vreme ratova i nemaštine, porodica Marković – Milošević obezbedila je ćerki Mariji televiziju „Košava“, Marku akvapark „Bambilend“, pekaru, frišopove, ali i mogućnost da se bavi švercom cigareta, što je kasnije utvrdila policija u istrazi tajne akcije „Mreža“. U toj šemi nalazi se na samom vrhu i Mirjana Marković, koja je šverc obezbeđivala uz pomoć tadašnjeg šefa DB-a Jovice Stanišića i šefa carine Mihalja Kertesa. Mirjana Marković danas piše knjige koje u Beogradu promovišu Uroš Šuvaković i Hadži Dragan Antić, bivši direktor „Politike“, koji je takođe u akciji „Mreža“ osumnjičen za šverc cigareta, ali ni protiv njega nije podignuta optužnica.

Jovica Stanišić ’98. godine je smenjen zbog nedovoljno objašnjenih razloga. Stanišić i njegov najbliži saradnik Franko Simatović Frenki idejni su tvorci osnivanja JSO-a. Obojica su optuženi pred Haškim tribunalom i čekaju početak suđenja na slobodi. Komandant JSO-a bio je Milorad Ulemek Legija, koji je na izdržavanju višegodišnje kazne zatvora jer je osuđen za nekoliko ubistava.

Posle Stanišića na čelo Službe bez ijednog dana rada u Službi iz Javne bezbednosti dolazi Radomir Marković. Pre toga postao je kućni prijatelj porodice, jer je bio zadužen da vodi Marka u lov.

Kao čoveka od poverenja u analitiku DB-a, koja spada u najvažniji deo Službe, Mirjana Marković i Milošević postavljaju funkcionera SPS-a Uroša Šuvakovića. Šuvaković je na tom mestu bio za vreme svih političkih ubistava u zemlji, ali nikada nije čak pozvan na odgovornost. Danas živi bezbrižno i piše kolimne.

U vreme dok je Stanišić bio načelnik DB-a, ministar u MUP-u bio je Zoran Sokolović. On 1997. prelazi na mesto saveznog ministra policije, a na njegovo mesto dolazi Vlajko Stojiljković. Kao lojalan porodici, ostaje ministar policije sve do kraja njihove vladavine. Posle demokratskih promena, i Stojiljković i Sokolović izvršavaju samoubistvo.

Na čelo Vojske u vreme najvećih obračuna sa opozicijom Milošević postavlja Nebojšu Pavkovića. Danas mu se sudi u Hagu, a optužen je i za pomaganje u pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi.

Portparoli politike koju su sprovodili Milošević i Mirjana Marković bili su za SPS Ivica Dačić, za JUL Goran Matić i Ivan Marković. Ivica Dačić danas je ministar policije u Vladi koju je formirala Demokratska stranka Borisa Tadića, a Goran Matić i Ivan Marković slobodni su građani ove zemlje. Povodom nestanka Ivana Stambolića Ivan Marković je izjavio: „Državni mediji više dana nisu zabeležili nestanak Ivana Stambolića, jer im je to verovatno beznačajna informacija.

Na čelu RTS-a, koji je bio sastavni deo celog mehanizma vladavine Slobodana Miloševića, do ’95. godine je bio Milorad Vučelić. I on je, prema izveštaju akcije „Mreža“, bio umešan i u šverc cigareta i posrednik između Stanka Subotića i Jovice Stanišića. Javno je optužen da je ukrao 40 miliona maraka, bio je hapšen u akciji „Sablja“, danas je vlasnik i urednik lista „Pečat“.

Dragoljub Milanović, generalni direktor RTS-a od septembra ’95. godine, osuđen je 2001. na desetogodišnju zatvorsku kaznu zbog odgovornosti za pogibiju šesnaest radnika RTS-a u NATO-bombardovanju. Kada je uhapšen u akciji „Sablja“, ispostavilo se da su mu u bekstvu do tada pomagali pripadnici Zemunskog klana.

Milorad Komrakov bio je glavni urednik informativnog programa RTS-a od juna ’97. do 5. oktobra 2000. Tužilaštvo Haškog tribunala ga pominje u optužbama protiv Miloševića, gde navode da su svi urednici u državnim medijima bili u obavezi da sarađuju sa DB-om.

Zajedničko za sve ove ljude - koji čine samo glavni deo mehanizma Miloševićeve vladavine, a svi oni imali su i svoje pomoćnike, saradnike, koji su radili isto - jeste taj da su zajedno sa pripadnicima Službe bezbednosti učestvovali, znali, pomagali ili javno odobravali sve ono što je uz pomoć Službe radio Miloševićev režim. Za uzvrat se većina njih, kao po pravilu, obogatila i pored toga što su bili na funkcijama koje nisu obezbeđivale platu veću od nekoliko desetina maraka. Stekli su vile, kuće i stanove. Za to vreme Srbija je propadala, njeni građani bili sve siromašniji, a politički protivnici praćeni, prisluškivani i monstruozno likvidirani.

Kada se govori o najmračnijem periodu Službe bezbednosti, uglavnom se navodi period kada je na njenom čelu bio Radomir Marković od ’98. godine do januara 2001. Međutim, to je bio samo vrhunac zloupotrebe Službe zahvaljujući pojedincima koji su bili na njenom čelu, a koji su izvršavali sve naloge Miloševića i Mirjane Marković.

Srđa Popović, advokat: Pa, ja mislim da je mnogo značajniji bio Jovica Stanišić, koji je pre svega duže bio. Rade Marković je isplivao tako u prvi plan zato što je on pao sa Miloševićem, a Stanišić je bio uklonjen od Miloševića i onda je... Kada je došao poslednji čin, na sceni je ostao Rade Marković, koji mislim da nije ni dovoljno sposoban, a mislim da nije bio ni približno aktivan kako je bio Jovica Stanišić i da nije imao ni približan autoritet koji je ima Jovica Stanišić u Službi. U Jovicu Stanišića su se svi kleli, mislim da se mnogi kunu i danas.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Jovica je održao sastanak sa svima i rekao je da nema više mešetarenja partijskog u Službi, da ne možemo ni da budemo članovi stranaka, da ne možemo voditi nikakvu stranačku kampanju: koga ja uhvatim da je partijski aktivan, on leti iz Službe.

Jovica Stanišić je na mesto načelnika DB-a imenovan u decembru ’91. godine, a smenjen je sedam godina kasnije. U martu ’91. godine, kada je Srpski pokret obnove u Beogradu organizovao prve velike demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića, Stanišić je bio zamenik tadašnjeg načelnika Službe. Kao zamenik je po zakonu imao velika ovlašćenja. Ispostavilo se da Služba bezbednosti uoči i na dan devetomartovskih demonstracija nije imala zadatak samo da operativno prati šta se dešava, već i da se obračunava sa tada nezavisnim medijima. To je otkrio do detalja Dragan Filipović Fića, koji je bio dugogodišnji radnik DB-a i u Službi zadužen za specijalne operacije. Filipović je pobegao iz zemlje tokom akcije „Sablja“, ali i pored toga je objavio knjigu, u kojoj između ostalog opravdava ubistvo premijera Srbije, Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića.

Dok je Vojska naredbom državnog vrha tenkovima izašla na demonstrante, DB je prethodno puškama upao u Studio B. Filipović je u knjizi opisao kako je nekoliko dana pre 9. marta detaljno razradio plan nasilnog ulaska u zgradu. Za tu akciju formirao je tim od nekoliko operativaca DB-a, a dodata mu je jedna grupa pripadnika SAJ-a. Danima su bili u pripravnosti, a 9. marta odlučio je da sa puškama upadne u Studio B, navodno zbog toga što je, kako navodi, prisluškivanjem otkriveno da je glavni urednik Roganović novinarima koji su bili na terenu rekao da ga ne zanima slika zatišja nego srpska krv, koju treba da pošalje u svet.

"Zgradi smo prišli pojedinačno mešajući se sa demonstrantima, oružje smo nosili u sportskim torbama ili sakriveno ispod vetrovki. Okupili smo se kod ulaza u Palatu. Tri operativca, mašući lažnim novinarskim legitimacijama, pozvali su obezbeđenje da im otvori vrata. Pod pretnjom oružjem brzo su ih pasivizirali. Operativni tehničar iz tima znao je način da lift pusti u pogon, a za sva protivpožarna vrata već smo imali adaptirane ključeve. Ušli smo u objekat. Zatečeni ljudi bili su prestravljeni kada su videli automatske puške sa integralnim prigušivačima. Mislili su da smo došli da ih likvidiramo. Rekao sam direktoru da ćemo prvo isključiti televiziju iz programa, a zatim izvršiti pretres prostorija i dokumentacije. Nije protestovao. Tokom pretresa kancelarija Kojadinović je neprestano ponavljao da to što tražimo sigurno nećemo naći. Nisam komentarisao njegovu tvrdnju. Dokaze da stranci finansiraju njegovu televiziju pronašli smo još ranije na drugom mestu. Pitao je da li može da telefonira. Dozvolio sam mu, ionako smo ga prisluškivali. Prišla nam je novinarka Lila Radonjić, tada prva dama globalističke propagande. Konstatovala je da smo nezvani gosti ali ipak gosti i zatražila dozvolu da moje ljude ponudi kafom i sendvičima. Dok smo pili kafu, pitala me je da li ćemo ih pobiti ako opozicija preuzme vlast. Rekoh joj da ću se u toj situaciji potruditi da izađemo kao što smo ušli, bez puno buke."

Od početka 90-ih nezavisni mediji i lideri opozicije, nevladin sektor postali su za državni vrh i Službu bezbednosti strani plaćenici i izdajnici. Godinama posle toga su praćeni i prisluškivani. Osim uvođenja višepartijskog sistema, početak 90-ih obeležen je i ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Tajne službe su i u tim događajima imale važnu ulogu. Tada još uvek zajednička država ima savezni DB, a svaka republika ima svoju službu bezbednosti. Samim tim DB Srbije nema šta da traži na prostoru drugih republika.

Međutim kada su izbili prvi oružani sukobi u Krajini i Slavoniji, tamo je već bila postavljena mreža Službe bezbednosti Jovice Stanišića. Tada počinje da smeta vojna služba, koja kao veća i rasprostranjenija praktično može da ima uvid u ono što radi DB.

Nema nikakve sumnje da je 1992. predstavljala vrhunac Stanišićeve karijere. U to vreme snage pod njegovom i Miloševićevom direktnom i indirektnom kontrolom držale su oko trećinu Hrvatske i četiri petine bosanske teritorije. Cena uspeha merena u ljudskim životima bila je strašna, ali se ta jedinica mere nije koristila. Bitno je bilo da je Srbija mirna, opozicija mahom patriotska i da ratni plen, bilo automobila bilo luksuzne robe, zlata i deviza, nesmetano dotiče u pratnji lica sa službenim legitimacijama. Uz sve to Stanišić je kroz aferu „Opera“ uspeo da eliminiše svoje glavne konkurente iz vojne kontraobaveštajne službe i na njihovo mesto dovede sebi odane ljude.

Afera „Opera“ i „Labrador“ bile su uperene protiv tadašnjeg načelnika KOS-a Aleksandra Vasiljevića. Tim aferama, kao i o akciji „Štit“, po kojoj je Vasiljević poznat „Insajder“ će se baviti u jednoj od narednih emisija. Vasiljević je te ’92. prvo smenjen, a onda i uhapšen. Sve je počelo kada ga je Milošević prvi put pozvao na sastanak i kada je Vasiljević, kao načelnik vojne službe, odbio da mu posebno dostavlja informacije.

Aleksandar Vasiljević, načelnik Vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Cela suština razgovora je bila da mi u upravu, radimo neke dnevne informacije i da bi on voleo da jedan primerak, ako može, dobije te informacije, da to pročita, da vidi kako to izgleda i šta je. Ja sam rekao da svaki dan to dobija. On kaže: "Ne". Ja kažem: "Svaki dan dnevnu informaciju stavljamo MUP-u Srbije, saveznom MUP-u, MUP-u Crne Gore". "Ali ja bih hteo da znam da mi možda nešto ne sklone." Ja kažem: Svaki dan se rade, i za 1. maj se rade". "Ali ja bih voleo da mi Vi date." A u čemu je suština? Ta informacija je imala četiri dela, četvrti deo je bio stanje i problemi u JNA. Taj segment, taj četvrti deo, mi nismo davali van JNA i ja te podatke nisam hteo da dostavim.

Posle toga, Aleksandar Vasiljević ulazi u sukob sa tadašnjim načelnikom DB-a Jovicom Stanišićem.

Aleksandar Vasiljević: Tamo negde u aprilu ’92. godine Služba državne bezbednosti, i bez obaveštavanja vojnih organa, hapsi penzionisanog pukovnika, koji je bio oficir bezbednosti u kabinetu sve vreme kod admirala Mamule i jedan dobar deo kod generala Kadijevića. Taj deo rade tajno, a mi smo imali interesa da sa tim čovekom neke stvari raščistimo. Pošto sam ja imao podatke gde se sada otprilike nalazi i da treba avionom da se vrati iz inostranstva, molio sam ispomoć na aerodromu, da to uradimo zajednički.

B92: Vi ste hteli da ga privodite?

Aleksandar Vasiljević: Da, da, da, da, jer on je bio nama pod merama, a onda mi je rečeno: pa, mi smo ga već uhapsili. I ja sam skočio: kako?

B92: Ko Vam je to rekao?

Aleksandar Vasiljević: Rekao mi je načelnik Službe državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić. Ja sam rekao: kako ste ga mogli hapsiti kad je on nama pod merama i bio je... Svi problemi koji oko njega proizilaze, proizilaze iz tog perioda dok je obavljao tu funkciju? I onda je on tada rekao: e, neće više vojna služba raditi kao što je dosad radila, pa da ti radiš na pet linija, a da ja za to ne znam. Ja sam rekao: Je l’ hoćeš ponovo da vraćaš na strane Ozne, kada je treće odeljenje Ozne bilo zaduženo za rad u Vojsci? E, kaže, to će biti. I ja sam rekao: Neće. I tu je došlo do sukoba. Bilo je na kraju njegovo "biće, biće". Od tada u stvari, to je već finale, ide se na skidanje čelnih ljudi u Upravi bezbednosti, koji, ja mogu slobodno da kažem, nisu bili kooperativni sa političkim opcijama koje su tada bile na sceni u Srbiji.

Milošević očigledno odlučuje da smeni tadašnje čelnike Vojske i vojne službe, jer je to bila garnitura koju je nasledio iz vremena jedinstvene Jugoslavije, a ratovi su počeli.

Aleksandar Vasiljević, načelnik vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Po mojoj proceni, tada smo mi već bili nepodesni. Meni je zamenik bio general Tumanov Simeon, Makedonac po rođenju, Jugosloven po opredeljenju, to je smetalo, po toj relaciji smo penzionisani. Znači, negde nas 70 generala, a mene optužuju da sam naoružavao Muslimane i tamo dao na poklon 100 zaštitnih prsluka, da sam posredovao u „Crvenoj zastavi“ da se muslimanskom MUP-u dodeli oružje, da sam zbog toga kao mito dobio kola „mazdu“, da sam na svoju ruku oslobađao ratne zločince, Vesnu Bosanac, davitelje iz Splita, i davao ih u razmenu, a možda primao i pare za to.

B92: I svega toga ste oslobođeni?

Aleksandar Vasiljević: Da sam... Nisam još, još ima šta sam optuživan. Da sam upropastio akciju „Kanal“, koja je bila akcija za sprečavanje uvoza oružja PLO-a iz Rumunije u Jugoslaviju. Od svega sam oslobođen u prvom stepenu, svedočilo je 25 svedoka koje je sud i tužilaštvo pozvao. Kad su oni završili svoje svedočenje, onda sam ja kao trebao da navedem neke nove svedoke u svoju odbranu. Ja sam prihvatio da svi ti ljudi sve to što su govorili, prihvatam ih kao svoje svedoke. Nemam drugih svedoka.

Umesto Aleksandra Vasiljevića, na čelo vojne službe dolazi Nedeljko Bošković i na taj način vojna služba po svemu sudeći postaje potčinjena Službi bezbednosti. Bošković je, prema nezvaničnim informacijama, kasnije svog zeta Vanju Bokana uveo u šverc cigareta. Nedeljko Bošković je za emisiju „Insajder“ pre dve godine tvrdio da nema nikakve veze sa švercom i da kao načelnik vojne službe u tome nije učestvovao ni na jedan način.

Nedeljko Bošković, vojna služba bezbednosti do 1995, savetnik ministra policije Crne Gore do 2004: Ja sam bio u toku, informativno što kažu, čisto informativno, vezan za šverc cigareta, a ja nit’ sam se bavio nit’ bi se bavio, nisam se mogao baviti, jer je to sve mimo mog karaktera, mimo mog ubeđenja, mimo mog vaspitanja. A Vanja Bokan, ja ga kao prvo nisam uveo niti bi mogao da ga uvedem, jer sam ja, kažem, van tih šema.

B92: Kakvi su bili Vaši kontakti sa Jovicom Stanišićem?

Nedeljko Bošković: Jovica i ja smo bili u izuzetno dobroj saradnji. Baš smo bili dobri drugovi, nismo se privatno družili nikada, u komunikaciji službenoj bili smo bliski, u raznim informacijama... Informacije koje su se ticale obostrano, za koje su bile zainteresovane službe, koje su bile od interesa i jedne i druge službe i bili smo baš u dobroj komunikaciji i dobrim odnosima.

Aleksandar Vasiljević, načelnik vojne službe bezbednosti 1991-1992, zamenik načelnika 1999-2001: Nedeljko Bošković, kojeg su 11. maja unapredili u generala, tu je interesantno da i njega i komandanta vazduhoplovstva, generala Stevanovića, ne obezbeđuje više vojna policija. I jednog i drugog obezbeđuju ljudi iz Crvenih beretki, od kojih su neki poznati, ja ne bih sad imena da im spominjem, koji su aktuelni.

B92: Pa, zašto nećete da kažete imena?

Aleksandar Vasiljević: Molim?

B92: Zašto nećete da kažete imena?

Aleksandar Vasiljević: Pa, ne znam da li je to toliko interesantno. To je da je Nedeljka Boškovića obezbeđivao u tom jednom periodu Legija. Pa, iz suđenja gospodinu Šešelju u Hagu i suđenja Zvorničkoj grupi ovde, na našem Sudu za ratne zločine, vidi se da je 8. aprila ’92. godine na jednoj barikadi muslimanskoj u Zvorniku bio uhapšen Legija, koji kod sebe ima legitimaciju pripadnika vojne policije, vojne pošte 5000 Pančevo.

Milorad Ulemek Legija kasnije postaje komandant JSO, u okviru službe čiji je načelnik Jovica Stanišić. Odluka da se formira jedinica koja će se uputiti na ratište doneta je još ’91. godine. Kako je Jugoslavija još postojala, jedinica nije smela da ima formalnu vezu sa Beogradom, a pošto Srbija navodno nije bila u ratu, trebalo je obezbediti crne fondove koji su namenjeni kako za bogaćenje pojedinaca na vlasti, tako i za ratište. Osim šverca, kojim se godinama bavila, služba je na početku ratova imala svoju ulogu i u dobro osmišljenoj pljački građana Srbije.

„Dafiment banci, verujemo, nije potrebna reklama, već većina naših sugrađana za nju zna, pa zato i večeras obeležavamo, bez onako ikakvog suzdržavanja, godišnjicu ove banke, koja pokazuje da se zaista i u teškim uslovima poslovanja i privređivanja može mnogo postići za godinu dana.“

Slučaj Dafiment banke simbol je ekonomskog kraha Srbije i jedna od najvećih pljački koju je režim uz pomoć Službe bezbednosti priredio sopstvenim građanima. Kroz ovu banku prošlo je tri milijarde maraka. U godinu i po dana prevareno je 150.000 građana. 450 miliona maraka je završilo u džepovima organizatora ovog projekta.

Dafina Milanović nije slučajno izabrana kao osoba koja će morati da obavlja ono što se od nje traži i da samim tim preuzme odgovornost na sebe. Javnosti je manje poznat podatak da je Dafina Milanović 1979. kao blagajnik kluba „Mornar“ zbog protivpravnog prisvajanja novca osuđena na 11 meseci zatvora, uslovno na četiri godine. Zatim je ’88. kao šef računovodstva u preduzećima „Slavija“ i „Plastika“ zbog uzimanja tuđeg novca provela osam meseci u istražnom zatvoru, osuđena je na dve i po godine zatvora, ali nikada nije otišla na izdržavanje kazne.

Dafina Milanović, tako je bilo smišljeno 1991. godine, javnosti je predstavljena kao bankarka, koju su režimski mediji nazvali „srpska majka“. Kada je počela sa radom i građanima obećala sve, bez bilo kakve ekonomske logike, kamate za štednju u Dafiment banci išle su do 150 odsto. U državi, koja je krenula u ratove, Dafina je navodno samo ulagala, isplaćivala je penzije, gradila je brze pruge, metro stanicu kod Vuka, poslovni centar na Slaviji, ulagala u novi sistem parkiranja, kreditirala državne firme, oblačila i obuvala „Knindže“ i „Tigrove“.

Prema informacijama „Insajdera“, Služba bezbednosti ’92. godine procenjuje da Dafina Milanović ima nameru da sa svojim suprugom deo novca izmesti iz zemlje, odnosno da negde van ove države započne posao. Tajna služba je sve vreme pratila i prisluškivala Dafinu. Istovremeno, od te pljačke građana uzimali su novac za svoje crne fondove. Pošto izvlačenje novca iz zemlje nije bilo u interesu države, prema svim raspoloživim informacijama, primenjen je metod sličan kao na Ibarskoj magistrali, kada su poginula četvorica pripadnika SPO. Dafinin suprug, sin i ćerka poginuli su navodno u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila u Mađarskoj. Na takav korak država se odlučila jer je ideja bila da kada ostane sama, bez porodice, neće imati izbora nego će morati da nastavi da radi. Dafini Milanović tada nije dozvoljeno da ode u Mađarsku i da vidi šta se dogodilo. Ona je ipak posle pogibije svoje porodice tvrdila da je Slobodan Milošević genije:

"Sigurna sam da takvog čoveka u svetu nema. Primio me u svom kabinetu, u Predsedništvu, dve ili tri nedelje posle moje tragedije. Do tada nikakav kontakt nismo imali. Pitao me je kakva je situacija i da li mogu da nastavim dalje. Videla sam da mu je vrlo stalo do toga i obećala sam mu da ću nastaviti."

Prema rekonstrukciji, na osnovu informacija do kojih smo došli, Dafina Milanović je posle pogibije porodice na dnevnoj vezi sa ljudima iz vrha DB-a i politike. Kada im javlja da kreće na kraći put za Mađarsku, oni kažu u redu. Međutim, da bi je sprečili da izađe, pripadnici DB-a stižu je na granici, oduzimaju joj pasoš, zabranjuju izlazak iz zemlje i vraćaju je u Beograd. Od tada Dafina Milanović je u nekoj vrsti kućnog pritvora, stalno pod prismotrom Službe bezbednosti. Kada je početkom ’93. u slamaricama ponestalo novca, kada su građani postali svesni da se radi o prevari i pokušali da povuku svoje uloge, sve se srušilo, a novac nestao. U maju ugašena je banka.

Dafina je, kako se ispostavilo, uz prećutnu saglasnost Službe, zemlju napustila 1999. godine. Uhapšena je u Nemačkoj 2002. Bez obzira na sumnje u državni vrh i Službu bezbednosti, posle 5. oktobra optužena je samo Dafina Milanović. Suđenje zbog pronevere samo 19 miliona maraka počelo je 2004. i nije okončano do njene smrti. Umrla je u septembru ove godine.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra Resora državne bezbednosti (RDB) 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Ni na jedan način ja kao načelnik Beogradskog centra nisam bio, kako bih vam rekao, uvučen u bilo kakav posao nezakonitog, znači, ubacivanja cigareta, švercovanja, niti je od mene traženo kao načelnika Beogradskog centra, da kaže: Mijatoviću, ti treba da omogućiš šverc duvana, šverc droge, šverc novca itd. Jovica Stanišić se nikada meni nije obratio i zahtevao da se takva vrsta posla obavi. Ako je on to uopšte radio, hvala mu što nije tražio od mene, hvala mu što je oslobodio hipoteke Beogradski centar za te stvari dok je on bio na vlasti.

Dušan Stupar, načelnik beogradskog centra Udbe 1984-1987: Šverc cigareta je prisutan u svim istočnim službama bio od Drugog svetskog rata, pa verovatno i do danas. Službe su se bavile, sve službe državne bezbednosti istočnih zemalja su se bavile sa time.

B92: Kako to mislite?

Dušan Stupar: Pa, lepo, bavili su se, znači, imale su svoje sektore koji su se bavili sa tim i koji su... To je bio jedan od izvora....

B92: Kao normalan biznis?

Dušan Stupar: Kao jedan od dopunskih izvora prihoda, s kojima su se finansirali tajni fondovi Službe.

B92: Pa, znam, ali šverc je krivično delo, ako imate jednu službu državne bezbednosti koja se time bavi?

Dušan Stupar: Znate šta, ona nije to tako kako Vi kažete, šverc. To nije bio šverc znači tada. Ja govorim o službama i ruskoj i bugarskoj i rumunskoj i mađarskoj itd. i našoj službi, federalnoj službi. To nije radila srpska služba ni državne bezbednosti, ni Udba srpska ni hrvatska, nego je to radila federalna služba. Šta je ona radila samo, znači, oni su praktično samo omogućavali tranzit te robe preko naše teritorije.

Dok jedni za Jovicu Stanišića navode da je bio generator organizovanog kriminala, drugi tvrde da su u njegovo vreme u Službi postavljeni samo ljudi koji su profesionalci i da nije dozvoljavao uticaj politike. Svi se međutim slažu u ocene da je Stanišić bio najveći autoritet kao načelnik Službe bezbednosti.

Iako se ubistva uglavnom vezuju za period dok je na čelu Službe bio Marković, činjenica je da još početkom 90-ih počinju gotovo svakodnevna ubistva.

Kada je 1990. godine u restoranu „Nana“ ubijen Andrija Lakonić, u uskim beogradskim krugovima, kako navode mediji, govorilo se da se njegovo ubistvo dogodilo jer se često javno hvalio da radi za savezni DB. Posle ubistva u „Nani“ počinju gotovo svakodnevna ubistva na ulicama Beograda. Postala je najnormalnija stvar da se kriminalci navodno međusobno ubijaju, a da nikada ne bude otkriveno ko je pucao. Dok je na čelu Službe Jovica Stanišić, ubijeni su među mnogima i načelnik resora Javne bezbednosti Radovan Stojičić Badža, ali i Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar Jugoslovenske levice.

Prema saznanjima „Insajdera“, Mirjana Marković tražila je od DB-a da se Zoran Todorović Kundak prati, odnosno stavi na mere. U trenutku kada je ubijen, on je razgovarao telefonom i sve je to snimljeno i postoji u Službi. Međutim, do danas niko nije pokrenuo to pitanje. Činjenica je da su uglavnom sve koji su bili ubijeni prethodno pratila i prisluškivala Služba bezbednosti.

Period Jovice Stanišića na čelu DB-a ostaće zabeležen i po tome što je oružana jedinica koja je formirana još ’91. godine i koja je učestvovala na ratištima postala i formalno pod nazivom JSO sastavni deo DB-a ’96. godine. Oni su kasnije u saradnji sa pripadnicima Zemunskog klana organizovali otmice, pobunu i ubistva.

Vlada Nikolić, operativac RDB 1982 – 1999. savetnik načelnika RDB 2001: Veliki broj pripadnika Službe državne bezbednosti u to vreme nije ni znao da postoji Jedinica za specijalne operacije. Veliki broj pripadnika Službe je za to saznao, da postoje jedinice, saznao kad i javnost, kada je i javnost saznala.

B92: Kako je to moguće?

Vlada Nikolić: Da, moguće je, zato što su oni bili izmešteni, bili su u Kuli smešteni, imali su svoje rukovodstvo, koje je odgovaralo vrhu Službe i nisu, mi nismo uopšte imali kontakt sa njima kao pripadnici Službe niti smo znali da postoje.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Znači, ja sam saznao da će Služba da formira, ne da ima, nego da će da formira Službu za specijalne operacije ’96. godine i to sam saznao onoga momenta kada je mene i mog zamenika, Miluna Miljkovića, pozvao Jovica jednoga dana da dođemo kod njega i rekao da ima nameru da formira nekakvu jedinicu i on je tada to krstio Jedinica za specijalne operacije, koliko se sećam, da formira jedinicu, oružanu, da će se žarište jugoslovenske krize preneti na Kosovo i da je neophodno u odnosu na ono što nas čeka na Kosovu da mi formiramo jednu takvu jedinicu. I onda je rekao: Mijatoviću, kadrovsko odeljenje će poslati jedno pedesetak provera za neke ljude i vi ćete morati za njih da uradite isto tako proveru i da mi na tim proverama naznačiš samo one za koje budete ti i Milun smatrali da su one negativne. I npr. jedan od tih ljudi koji je imao negativnu proveru je bio i Legija. Ja, kad je ta provera došla, zamenik i ja smo stavili na omot od njegove provere, kad smo slali tamo, veliko „N“. Ja nisam znao ko je Legija, to je za mene eto bilo tako neka provera koja je negativna. Lice koje je bilo, vidi se tamo u proveri, ustanovljeno je da je bio u Legiji stranaca ovamo... Onda sam ja rekao ili meni moj zamenik rekao: O, ovaj će da se usreći, pa ovaj neće da vidi Službu. Pa onda kada smo prvi put otišli na smotru Jedinice, kad smo došli svi načelnici centara da vidimo to kako izgleda, ja sam onda pogledao i video čoveka koji imao onu ružu na vratu, setio se one provere koja je prošla, gurnuo mog zamenika i rekao: Milune, bre, je l’ to onaj čovek za koga smo mi Jovici dali negativnu proveru? O kaže: pa, jeste, kaže, šefe, koliko se sećam, po ovoj ruži.

Jovica Stanišić je međutim istražiteljima Haškog tribunala ispričao potpuno drugačiju verziju:

"Godine 1996. Ulemek je prešao kod nas u Državnu bezbednost. Na konkursu je konkurisao za prijem i mene su ljudi ubedili da je on profesionalc i da će profesionalno voditi jedinicu."

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Tu je došao Frenki kod mene i tada mi je rekao: Znaš, ti nisi oko te jedinice mnogo angažovao se oko tih provera. Verovatno si, kaže, kroz provere video šta sve tu ima, ali to je borbena jedinica, Mijatoviću, i shvati da to nije operativac, da je to malo drugačije. Što je tačno i to je zaista bilo drugačije. On je rekao: ja imam tu ljudi u jedinici koji su nekada, a može biti da bi sada ponovili neka krivična dela itd. i ja, pošto je to poluvojna jedinica, ja moram da se ponašam kao u vojsci, meni je neophodan oficir bezbednosti koji će da kontroliše pripadnike jedinice. I tada je on uzeo Milorada Bracanovića za oficira bezbednosti.

Milorad Bracanović je posle 5. oktobra postavljen za načelnika 7.uprave, koja se bavi prisluškivanjem. Posle pobune JSO-a 2001. godine, napravljen je kompromis sa Jedinicom i Bracanović je imenovan za zamenika načelnika DB-a, tada BIA, što je praktično i najvažnija funkcija u službi. Zamenik načelnika je u stvari prvi operativac koji dobija sve informacije. Bracanović je međutim tu funkciju zloupotrebljavao da Zemunskom klanu dostavlja informacije o pripremi Vlade za obračun sa njima. U sudskom postupku za ubistvo premijera Srbije bio je samo svedok, a ne i optuženi.

Srđa Popović, advokat: A ta služba nikad, nikad nije doživela nikakvo čišćenje i nikakvu reformu. Ona se... Tu se vrte isti kadrovi, oni umiru, neki i odlaze, ali nikada se retroaktivno ne ispita kako je ona funkcionisala, šta je ona radila i šta nije trebala da radi.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Mi se opozicijom nismo bavili.

B92: Kako niste?

Zoran Mijatović: Tako.

B92: Pa, ko se bavio?

Zoran Mijatović: Ja ne znam ko se bavio jer opozicijom se mi nismo bavili.

B92: Služba bezbednosti se nije bavila opozicijom?

Zoran Mijatović: Ne, ne.

B92: Pa, čekajte, ali gledali smo kako su vadili prislušne uređaje iz stana porodice Drašković npr?

Zoran Mijatović: Pa, porodici Drašković su izvađena sredstva i Vuk Drašković se nije obrađivao kao opozicija, Vuk Drašković se obrađivao kao lice u kategoriji unutrašnjeg ekstremizma i terorizma i sa aspekta predloga kada je sprovedena obrada nad njim, iz te kategorije su zadovoljeni u to doba svi zakonski uslovi da se obrada zavede po liniji ekstremizma i terorizma. To što je Vuk Drašković u to doba bio lider opozicije, to ne menja ništa na suštini naše obrade.

„Ja sam se ovde uselio krajem ’94. godine, a oni kažu da je neposredno pred useljenje da su ubačene.“

„Tri su prislušna uređaja ugrađena bila u zidu. Dva su uklonili, jedan ne mogu da priđu sem da ruše kamin, ali će se sada prema elaboratu da spolja preseku dovodni kabl i da tako onemoguće dejstvo i toga trećega. Ja međutim, sam siguran da je cela kuća puna sredstava za prisluškivanje.“

B92: Rekli ste da je Vuk Drašković praćen, pretpostavljam da su ostali lideri tadašnje opozicije praćeni iz istog razloga?

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Pa, samo da Vama kažem, znači, mi ne pratimo lidera.

B92: Dobro, vi pratite kao potencijalne teroriste?

Zoran Mijatović: Vuk Drašković je bio obrađivan pre nego što je postao lider SPO-a. Znači, bio je u onoj kategoriji, jedno vreme, unutrašnjeg neprijatelja itd. Vi se sada opet bazirate na podatke koji su bili u štampi objavljeni oko Đinđića itd. i ovih. Oni su praćeni po službama.

B92: Kako po službama?

Zoran Mijatović: Po stranim obaveštajnim službama.

B92: Kao potencijalna opasnost za zemlju?

Zoran Mijatović: Ne govori se opasnost, nego ja samo kažem po službama, s obzirom da još nije... Nisu ti dosijei stavljani, da sa njih nije skinuta oznaka „državna tajna“, nema smisla da ja sad se bavim itd, ali kad već idemo do toga, nije Đinđić praćen kao opozicija, koliko ja znam nikada.

Tih godina Služba ne prati samo osumnjičene za ekstremizam i terorizam, što su uglavnom, prema procenama Službe, kako kažu, sticajem okolnosti, tadašnji lideri opozicije. Služba, po svemu sudeći, prati i sve strance koji dolaze u zemlju.

Zoran Mijatović: "Lekari bez granica" dolazili su ’96. ovde. "Lekare bez granica" vodi Kušner. Mi radimo Kušnera. Kušner, onoga momenta kada dolazi Kušner je toga momenta agent francuske obaveštajne službe. Molim Vas, tog momenta kada je došao ovde, on radi to. Iza toga se seli na Kosovo, napuštaju nas, idu na Kosovo. Kosovo je sledeće koje će biti napadnuto. Danas je Kušner ministar inostranih poslova, ja njemu čestitam i taj Kušner je ministar inostranih poslova koji nije blizak predsedniku francuske republike, nisu ista stranka, ali na žalost, on se ovde nama... Kad se rodio u ovoj Srbiji, kad smo mi saznali, on se nije rodio kao ministar inostranih poslova. Svi mi imamo svoje predistorije, svi imamo te, kako bih ja rekao, svoje provere.

Svako ko je imao kontakt sa strancima po pravilu je bio proglašen za izdajnika i stranog plaćenika. Državni vrh tako je mislio i govorio putem državnih medija, a Služba to prihvatala kao politički stav koji treba podržavati i opravdavati. Međutim, kada je opozicija, čiji su lideri bili proglašeni za izdajnike, pobedila na lokalnim izborima ’96. godine, Mijatović tvrdi da se Služba, bez obzira na odnos koji je imala prema opoziciji, tada, zahvaljujući naredbi Jovice Stanišića, tokom izborne krađe držala neutralno.

Zoran Mijatović, načelnik beogradskog centra RDB 1993-1998, zamenik načelnika RDB-a 2001: Mi smo odmah znali da su izbori pokradeni i to naše znanje nije bilo neophodno biračkim odborima, ali mi smo to znali. I kada je opozicija krenula sa mitinzima, da se izbori za to svoje pravo, ne mogu sad da kažem, Beogradski centar i ja smo najveće demokrate koji su se ispilili od rata do danas. Bilo je negde gde smo i mi prekoračili malo neko svoje ovlašćenje, bilo je negde preterane upotrebe sile itd. Ja mislim na mitinge, nego uopšte. To su jako veliki problemi. Svi su ljudi tamo kod nas isti, kao i u svakoj firmi. Imate i normalnih, a boga mi, provuče se i kod nas neki psihopata ili narkoman, pa onda imamo problema. Meni je negde Jovica, znači, u decembru mesecu, zvao me je i rekao mi: Mijatoviću, kada je u pitanju protest opozicije, mi moramo krajnje uzdržano da reagujemo što se tiče represija. Znači, represija ne može da se primenjuje zato što neko hoće da se bori za svoje pravo, za svoju pobedu na izborima.

Prema pisanju medija, ali i prema onome što je Stanišić rekao istražiteljima Haškog tribunala, to je bio jedan od prvih sukoba između njega i Slobodana Miloševića. Njegove iskaze haškim istražiteljima objavio je u knjizi Vojislav Šešelj, a preneo list „Vreme“. S obzirom na to da se Stanišić nikada nije javno izjašnjavao, ovo je možda jedini način da se sazna njegovo mišljenje o sukobu sa Miloševićem:

"Ima nekoliko značajnih momenata kada smo mi bili u velikom sukobu. Znači, naročito posle Dejtonskog sporazuma, za vreme izborne krize 1996-1997. godine. Za vreme krize sa Crnom Gorom. Znači, 1997-1998, i oko Kosova. Radilo se, radi se u suštini o koncepcijskim razlikama naše službe, odnosno mojim i njegovim. Mi smo smatrali da krizu na Kosovu treba rešavati pre svega političkim sredstvima.“

Haškim istražiteljima Stanišić je rekao da se poslednji put sa Miloševićem video u Belom dvoru ’98. godine.

„Takođe je bio jedan razgovor koji je završio time: Pazi šta radiš. Ja sam mu rekao: Pazite Vi šta radite, izlazite van ustavnih i zakonskih ovlašćenja. To je bukvalno bio kraj.“

Posle toga na čelo Službe dolazi Radomir Marković, koji je, kako je sam tvrdio, dobio nalog da ubije bivšeg šefa DB-a Jovicu Stanišića.

„Znači, pripremljena je dokumentacija oko mog kretanja, oko moje kuće. Čekali su priliku da me ubiju. Ja sam za to doznao i 20 dana pre izbora, ja sam izašao iz kuće. Oni su me tražili na nekoliko mesta i nisu uspeli da dođu do mene. Potvrdu da je tako, da je to istina dao je bivši šef Službe Rade Marković, koji je, pre nego što je otišao u zatvor, tražio da ga primim i rekao mi da je on dobio nalog da me ubije.“

Subscribe to this RSS feed